Emocije na rasprodaji

–  Često namrgođena, nabranih obrva pominješ „jeftine emocije“. Jeftine? Skupe? Zar emocije imaju cenu? 

– Rugaš mi se. Istinske emocije uvek su skupe. Ljubav nas čini ranjivim, strah i tuga troše i iscrpljuju lagano uništavajući.

majka Tereza s detetom u naručjuAli čovečanstvo je bolesno, inficirano površnim, lažnim, jeftinim emocijama. One, koji ih rasipaju, ne koštaju ništa, jer nisu istinite, prevara su. Odzvanja bolan zvuk praznine i kiča kroz obogaljene priče o osećajnosti, prepune nedoslednosti i nedostatka logike. Zazirem od prelako izgovorenih reči u kojima se pominju ljubav, patnja i sažaljenje. Zazirem od tobože najdubljih, najintimnijih emocija vulgarno ispruženih na dlanu, svima. Ljudi neverovatno naivno podlegnu površnom razbacivanju nakićenih, velikih priča – o besmrtnoj ljubavi, o požrtvovanosti, o saosećanju…nepodržanih ničim. Nikakvim gestom, akcijom, delom. Bitno je da je glasno, da se nameće, da blešti…odmah je zavodljivo i privlačno.

Suviše olako previđamo, zanemarimo, čak prezremo dostojanstveno, skromno držanje duboke osećajnosti. Teško učimo. Mudrost je virtuozna veština.

– Možda si suviše stroga. Teško je prepoznati tu tananu nit koja razlikuje falsifikat od originala. Lažov je često veoma vešt.

– Deluje teže nego što jeste zaista. Ustvari je jednostavno. 

Talentovan umetnik prepoznaje talentovanog umetnika. To mu njegova prefinjena priroda duboko ugrađenim istančanim mehanizmima obezbeđuje. U suprotnom sklona sam da posumnjam u njegov talenat. Takođe, iskren čovek kom je manipulacija emocijama strana, prepoznaje sebi sličnog, iskrenog. Da, lažov ponekad može biti vešt, pa je potrebno neko vreme za njegovo prepoznavanje. Ali nemoguće je to pretvaranje dugo skrivati pred duboko iskrenim čovekom. Ovakva  obmana moguća je jedino pred onim ko teško boluje od iste bolesti. Pitanje je jedino da li se to onda uopšte naziva obmanom. Kad lažov laže lažova, da li se tu uopšte neko može osećati prevarenim? Ono što prodaju – to i kupuju, jeftino prodaju – jeftino kupuju. Emocije na rasprodaji, po sniženoj ceni. Doduše nije original – kopija je, ali liči…strašno liči… 

 


Advertisements

Inspiracija

inspiracijaNaiđe tako inspiracija ko vrata riznice da se otvore

pa utrčim, bez daha grabim blaga, dok se ne zatvore.

Misao moćna javi se ko Božji glas da mi se obrati, 

il` svemir signale vanzemaljske iz druge dimenzije pošalje. 

Naiđu trenuci nadahnuti ko dobar vetar da zaduva

pa se upinjem, jedra širim, što dalje na pučinu da me odbace.

Klikne lampica, upali se, kroz oblake sunce se probije

i pružam šake ozeble, ko zimi kraj peći da se ogrejem.

Naiđe tako inspiracija, ko dete u zagrljaj bacim joj se

Al ćudljiva je pa nekad samo prođe ko da me ni ne poznaje.

Introspect

put1

– Vratila si se? Gde si bila?

– Tražila sam odgovore.

– Mora da si daleko išla?

– Sad mi se čini da nisam ni odlazila, kao da sam se vrtela u mestu. Zapravo sam se udaljavala, odlagala i bežala… Naivno je verovati da moraš otići daleko da bi našao odgovore. Jer odlazak je ipak odlazak – beg je, ne približavanje.  A pitanja su svuda ista i odgovore možeš tražiti na najbližim mestima – u  biljci na simsu prozora, u oblačnom danu, u detetu zadubljenom u svoj crtež…svuda je tako mnogo tajni…

A odgovori…? Odgovora nema. Samo potraga za njima postoji. Jer svaki odgovor biljka je sa hiljadu semenki što rađaju klice bezbroj novih pitanja. Kao beskrajni krugovi nanizani u lance. Neki tu potragu prihvate smireno, prateći spontane životne tokove, ponizno prihvatajući redoslede stvari, onako kako ih život donosi. Rođeni s tom elastičnošću, kao list na vetru – trepereći u smeru strujanja, ali čvrsto pričvršćen za granu. Drugi se potucaju opirući se. Lutaju menjajući – prijatelje, ljubavnike, mesta, poslove, stvari…

U početku deluje zabavno, kao igra koju želiš da igraš i u kojoj, čini se, držiš konce u svojim rukama. Ubeđen si da pobeđuješ, ubeđen da je sve tako lako… Kako je mlad čovek glup i kratkovid!

– A mir, da li si pronašla makar malo mira?

 – Ako su umor i odustajanje mir, a na neki način jesu – jer su prekid borbe i traženja – onda bi odgovor  mogao da bude da. Ali negde duboko ja nosim gorak ukus poraza. A ko je još u porazu pronašao mir? Trljam oči, pokušavam da vidim put ispred sebe. Tako je mutno, zamagljeno. Čekam da se razbistri, nemam više kud da pobegnem, nemam gde od sebe da se  sakrijem…. Ostalo mi je još samo da pronađem strpljenje i čekam. 

Možda je u čekanju odgovor?

 

Anđele….

rukeNa moju ruku krhki dlan svoj spusti dah nevinosti kroz trepavice da pomirišem

usnama plameni obraz prinesi životnim žarom s izvora tog da se krepim.

I zaigraj se dok ćuteći te gledam, pa se u krilo zatrči  i sklupčaj kod srca

majušnim telom od besmisla me zakloni, bezbrižnim snom javu blagoslovi.

Spokoj tvoj jedini san je što sanjam, siguran korak jedini Bog kom se molim

tvoj je dodir melem čarobnjaka, osmeh baklja u lavirintu teskobe.

Buket zagrljaja svij oko vrata najlepšu krunu od njih mi ispleti

u dolini nestašnih vilenjaka svojom kraljicom me načini.

Dođi, uzmi me za ruku, most od duge preko bezdana što vodi

da pređemo, u bajku me odvedi gde umorni za hod kroz oblake ne postoje.

Proleće

default221Otvaram prozore

nadiruću bujicu života da pustim.

Iskonski zov velikih odluka i novih početaka

podiže telo i duh iz uspavanih brloga.

Rasplamsale nade brišu turobna sećanja

varajući dušu.

U izmaglici na dalekom horizontu, kao u pustinji,

priviđaju se oaze.

Ovaj put uspeću, ovaj put biće drugačije,

ovo je novi početak,

……………………………………………………………ovo je novo proleće…

Fitilj

Deca rastu, rukavi i nogavice se skraćuju, cipele stežu i udaraju u prste. Ta činjenica naterala me danas da, nakon ko zna koliko vremena, prošetam kroz prodavnice odeće i obuće. Osećala sam se neobično dok sam se motala među policama sa naslaganom garderobom i cipelama, ofingerima i obučenim lutkama. Kao da to do nedavno nije bio deo moje svakodnevne rutine. Bio je to kao svojevrstan hobi. Niko nije voleo više od mene da se prilikom povratka s posla kući zadrži satima lutajući i zavirujući u svaku prodavnicu usput. Znatiželja bi me ponekad odvela i na drugi kraj grada. I uvek bih iskopala nešto povoljno da obradujem svoje ukućane, decu naročito. Ali i sebe. Danas mi je sve to izgledalo nekako daleko. Danas nisam ušla iz razonode, pa da usput nešto i kupim ako eventualno iskrsne. Danas sam morala da pazarim, ali mi se svaki artikal činio beskrajno skup. Prebrojavala sam novac u novčaniku, sabirala cene i preznojavala se. Ni traga nekadašnjoj radosti.

                                                                   *****

svecaDva sata pre pomenute promenade po prodavnicama strčala sam u zajedničku prostoriju na poslu besna. Saradnici su me iznervirali. Mlađoj kolegici, koju sam tamo zatekla, ukratko sam se ispovedila. Zazvonio je telefon. Muž je rekao nešto što mi nije prijalo. Planula sam, prekinula vezu. Kolegica me uz osmeh upitala kolika su mi deca. Začudila se kad je čula odgovor.

„Mislila sam da u tom uzrastu polako počinje opuštanje“- rekla je. Ali deca nisu bila uzrok moje nervoze. Zamislila sam se, odlutala…Šta se to desilo? Kad sam postala ovako netrpeljiva prema mužu, saradnicima, životu…? Kad se fitilj ovako skratio, istrošio?

Ne sećam se. Isto kao što se ne sećam ni kada sam prestala iz zabave da krstarim prodavnicama.

                                                                    *****

Želela sam ovih dana da napišem neki šaljiv ili bar vedar  post.

Ne ide mi nešto…