Ples među zvezdama

Želela sam da ćutim s tobom dok nebo suton osvaja

i da zajedno osluškujemo vasionu kako se okreće.

Želela sam da držeći se za ruke

u vedre zvezdane noći obletimo krug oko Meseca,poljubac na mesečini

pa da ga ti kao cvet ubereš

i staviš kraj uzglavlja snove da mi obasjava.

Želela sam da zamišljena nad jezerskom vodom

krugove po zelenoj površini iscrtavam

dok venac od cveća u kosu mi stavljaš…

Ali tebe je odneo jedan prašnjavi, plavi autobus

uz tresak i smrdljiv dim iz auspuha,

u nekom velegradu s užurbanim prolaznicima

posle bezvezne prepirke.

Znaš…a ja ti još uvek zakazujem sastanke

u vedre noći zagledana u zvezde

i ti se pojavljuješ da otplešemo

po svetlucavom nebeskom podijumu.

Kikoćem se dok me vrtiš u ritmu otkucaja srca,

i nije mi jasno zašto još uvek dolaziš

kad trebalo je da te odnese onaj plavi, prašnjavi autobus…

Ne razumem…

Advertisements

Odlazak Petra Pana

NI OGLEDALA NISU VIŠE ONO ŠTO SU BILA!

Pre ili kasnije iznenadi te vlastiti odraz u ogledalu. I ne znaš kada se to desi, ali počneš polako da podvalačiš crte svodeći račune. Pre ili kasnije zatvaraš neka poglavlja i dok listaš knjigu panično bacaš poglede prema brojevima stranica koji se vrtoglavo penju. I pitaš se – zašto su akteri priče postali tako sumorni i dosadni? Dok prolaze pored tebe kao da nema krvi u njihovim bledim i umornim licima i ne možeš da shvatiš kakva je to pošast koja oduzima dušu i briše osmehe. 

Pokušavam da im doviknem:

„Prevarili su vas, nemojte da verujete! Onaj leptir tamo što leti visoko, on nikada ne stari! On ne može da ostari!

Ali oni me ni ne primećuju, za njih kao da sam nevidljiva. I ja i moji očajnički vapaji sami smo kao dete na napuštenom igralištu. Kao u snu u kom gubim tlo pod nogama i propadam, želim da se zaustavim ili bar usporim, ali mi ne polazi za rukom. Želim da se probudim kao nekad davno u maminom naručju dok mi ona miluje znojem navlažene zaliske: „Mila, ružno si sanjala!“A ja ponovo tonem u spokojan san sa smeškom na licu, jer znam da – sve je u redu.

Raštimovan duet

svađa1

Pod ljutnjom reči rasute, ko komadi stakla u nežnu kožu se zarivaju.

Poznaju puteve gromovi naši do najtananijih struna.

Ogoljene i razapete su duše u paukovoj mreži jedno drugom što splićemo.

Ko razjaren i težak talas bes nas potapa i guši.

Molim te, ćuti!

Zaustavi buru što podižeš, jer od ovog zida dalje nema kud.

Evo sklupčani, svako u svom uglu ko deca s licem u šakama bolujemo.

Zar otvrdnu ruka toliko tvoja, zaboravi kako krotka umem da budem

kad vlasi na glavi dotakne mi.

Zavet ćutanja

4f887238783e05a646523f5bd9850ec6Nikada nije pričala o svom životu niti se žalila. Te priče zakopala je negde duboko, kao da se zavetovala na ćutanje. I kad bi razgovor tek pukim slučajem krenuo u tom pravcu, njena nagla uzdržanost stvarala bi kod sagovornika nelagodan osećaj da je pređena nevidljiva, samo njoj poznata, granica pristojnosti. Iako mi je tokom dugih poseta poklanjala beskrajno strpljenje, iz nekih, ko zna kako besmislenih, dečijih razloga, doživljavala sam je kao zagonetnu, hladnu i daleku. Odbijala me tajanstvena ćutljivost u koju se umotavala nakon neprospavanih noći provedenih sedeći kraj otvorenog prozora i gledajući u tamu, dok joj se iz grudi otimalo teško i hrapavo disanje. Bila sam svedok tih noćnih prizora, kad bi me tokom poseta smeštala da spavam na krevet kraj njenog. I umesto da osetim makar i najmanje sažaljenje ili brigu, obuzimala bi me samo mučna odbojnost. Sutradan bih je podozrivo posmatrala i izbegavala da se smestim u njeno krilo, iako sam znala koliko je to volela. Tako sam odrasla i ispratila je ne znajući odakle dolaze demoni koji su je opsedali. Tek mnogo godina kasnije, kad već odavno nije bila među nama, ispričala mi je mama…

***

Moja baka rođena je početkom prošlog veka u imućnoj porodici i provela detinjstvo kao sretno dete. Jednu deceniju pre 2. svetskog rata, vrlo mlada, kao što je tad bio običaj, udala se za moga dedu. Bio je to skladan brak iz čije ljubavi se izrodilo mnogo dece. Mislim da je bila veoma sretna. I tako bi se godine sklada, pomalo monotono, nizale i nizale do starosti da nije došao rat. Rat je, naravno, bio težak svima, ali njima, s punom kućom dece, još teži. Deda je i dalje svaki dan odlazio na posao, dok ga je baka sa strahom i uz poljubac ispraćala. Negde usred te sveopšte tragedije rodilo im se i peto dete – moja mama. Nije bilo slavlja ni pijanki. Uobičajenu radost, koja prati rođenje svakog deteta, mutili su strah i zebnja.

A onda, jednog dana, pre nego je moja mama uspela da proslavi prvi rođendan, deda je otišao na posao i nikada se više nije vratio. Niko nije znao šta se dogodilo, osim da je tog dana uredno odradio svoje obaveze i uobičajeno krenuo kući gde nikada nije stigao. Nije bilo svedoka koji bi rasvetlili njegov nestanak. Niko ga nije tražio. Smrt i nestajanje u ratu bili su uobičajena pojava. I tako, s punom kućom dece, od kojih je jedno bilo gotovo beba, ostala je sama. Sav teret brige oko hranjenja mnogočlane porodice svalio se na njena leđa. Nije mogla da bira. Svakodnevno je odlazila i radila ponižavajuće i teške fizičke poslove, koji najčešće nisu bili dovoljni da se na stolu nađe dovoljno hrane za sve.

I onda je počelo…Noću, iz sna, budila je nevidljiva ruka stežući joj grudi, donoseći sa sobom težak i gust vazduh, toliko gust da nije mogla da udahne. Otvarala bi panično prozore da pusti malo svežine i razredi taj prokleto težak vazduh koji je pritiskao. Ali olakšanje je teško dolazilo. Ujutru je ustajala bleda i nema kao duh s modrim tragovima besane noći oko očiju, bez snage i volje reč da izusti. Niko nije umeo da joj pomogne. Nemoćni su bili i lekari i travari. Mučne noći su se nastavljale. Nevidljiva ruka izranjala bi iz njenog sna donoseći težak, gust vazduh, ispunjavajući je panikom i preteći da joj zauvek prekrati muke. I nije prošlo. Nikada. Ni kada je prošao rat i deca odrasla i počela da odlaze, ni kada je kuću ispunio bezbrižan smeh unučića, ni tada. Kao dubok ožiljak čiji trag nikada ne iščezava, ostalo je.

***

Suviše brzo i lako zagubila sam je negde u svojim sećanjima. Iskakale bi povremeno samo mučne slike njenog umornog, bledog lica izmučenog nesanicom i zavijenog u tajanstveno ćutanje, koje bih brže-bolje ponovo gurala u zaborav, kao da nije bilo toliko toga lepog i nežnog čega bih se mogla sećati.

Odrasla sam. Činilo se da mi je život naklonjen… A onda iznenada, pakostan točak sudbine pomahnitao je. Poput strašnog sna iz kog ne uspevam da se probudim, dramatičan niz događaja usmeravao je moj život u neočekivanom, sumanutom pravcu, kao da je i to deo nasleđa. Tlo pod nogama, na neki misteriozan način, oživelo je sablasno se izmičući. I Boga pitaj kako i zašto – da li kao užasna kletva što se prenosi sa pokolenja na pokolenje ili možda zaslužena kazna – pojavila se… Ista ona nevidljiva ruka što donosi gust vazduh, suviše težak za disanje, iz noći u noć, počela je da pohodi mene. I dok sam se borila da savladam paniku i stignem do prozora, pokušavajući da pustim malo svežine koja je donosila očajničku nadu, pred očima su kao duhovi prolazili neki davni prizori iz bakine sobe.

„Nisam mogla da razumem, bila sam dete…“, ponavljala sam u sebi, bezuspešno pokušavajući da umirim savest ili umilostivim nevidljivu silu koja je slala tu zastrašujuću ruku da me kazni, dok mi se iz grudi otimalo hrapavo disanje.

***

Teško razumemo jedni druge. Oči nas varaju i ne razumemo dobro taj tanani jezik. Reči su tako malo. Do nas dopire tek neznatan eho unutrašnjih oluja bližnjih. Možemo li istinski shvatiti tuđu patnju dok ona ne postane naša vlastita?

Tog leta, otputovala sam da posetim mesto gde je moja baka pronašla večiti mir. Ja i moje zakasnelo saosećanje, došli smo da zatražimo oproštaj.

Sumnja

spijun

Gospođa M. probudila se rano tog jutra u svojoj lepoj kući na uglu ulice. Dok je rutinski kuvala čaj odsutno je pogledala kroz prozor. Trgla se. Ispred kuće, baš tamo gde je bio cvetnjak, kojim se toliko ponosila svakog proleća, nalazila se neobična i neugledna naprava. Bila je to metalna kutija na točkovima, slična kontejneru za odlaganje otpadaka, ali pravilnog kvadratnog oblika i potpuno zatvorena, bez poklopca i naročitih dodataka. Gospođa M.vrisnu, a čajnik joj umalo iskliznu iz ruke. Nije mogla da poveruje očima. Odložila je hitro čajnik  i otrčala uz stepenice u spavaću sobu da saopšti uznemiravajuću vest svom suprugu. Gospodin M.veoma se uzbudio kada je čuo za ovo. Izašli su žurno pred kuću da malo bolje osmotre uljeza.

Nije bilo mnogo zanimljivih detalja na zagonetnoj kutiji – par tastera, jedna ručica i nešto što je ličilo na ventilaciju. Gospodin M.ga kucnu nekoliko puta da proveri da li iznutra odzvanja prazanina, a zatim uz prislanjanje i brz trzaj ramena proveri stabilnost. Zaključiše da kontejner nije naročito težak. Znatiželjno su obilazili okolo neko vreme sumnjičavo osmatrajući i povlačeći ručicu i pritiskajući tastere. Gospodin M.pokuša da kroz proreze, koji su ličili na ventilaciju, proviri u unutrašnjost kutije i sazna nešto više o misterioznom predmetu. Za to izviđanje gospođa M.mu je donela i baterijsku lampu iz kuće. Ali ništa nije pomoglo da makar naslute ko je i zašto ovo smestio u njihovu ulicu i to baš ispred njihove kuće. Na kraju se složiše da, ko god da je postavio ovog nezvanog gosta i čemu god on služio, ne može tu ostati. Odlučiše da ga, kada padne noć, gospodin M. diskretno odgura do ograde komšije par kuća niže. Tako je i učinjeno.

Sutradan ujutru, gospodin i gospođa P. bili su šokirani prizorom. Zar to nije onaj kontejner koji se juče nalazio ispred kuće gospodina i gospođe M.na kraju ulice? Kakav bezobrazluk! Istog momenta, u papučama i pidžami, gospodin P.odjuri do komšije da rasprave ovo. Gospodin M.se pravdao kako kontejner nije njegov, da pred kućom nema dovoljno prostora i da, na kraju krajeva, ne zna zašto bi uopšte tu morao da stoji. Gospodin P. je, opet, verovao da sasvim sigurno postoji razlog zašto je postavljen baš na kraju ulice. Saglasiše se, nekako, da ulica ima dva kraja, te da bi bilo dobro rešenje da ga prebace na suprotni, gde se pored kuće na ćošku nalazi izvesno proširenje te ima i najviše prostora. Dogovoriše se da sačekaju noć i da ga onda zajedno odguraju tamo.

Ujutro, kada je gospodin F., iz kuće na drugom kraju ulice, krenuo na posao, grdno se iznenadi videvši kontejner. Odmah je odlučio da će ga, kada se vrati s posla, pomeriti odatle, jer ne dolazi u obzir da ostane ispred njegove kuće…

I tako se kontejner narednih dana potucao duž uličice, od kuće do kuće,  nigde ne pronalazeći gostoprimstvo. Niko nije želeo da se sumnjivi uljez nađe baš pred njegovim dvorištem.  Stanari su bili vrlo napeti zbog neobičnog problema koji ih je zadesio i situacija je postala krajnje ozbiljna. Svađe su bile svakodnevne. Izlazili bi na ulicu, dovikivali svako svoje argumente, a vrlo često i psovke. Rasprave su prerastale u svađe. Nervoza je postala nepodnošljiva i nešto je valjalo preduzeti. Sazvali su sastanak sa namerom da pronađu rešenje. Kružile su već svakojake priče o poreklu i nameni kutije, a neki stanari su čitali u štampi da je isti takav objekat postavljen u još nekim ulicama zbog kojekakvih ispitivanja.

„Kakva ispitivanja?! Ko zna šta se iza toga krije… Neka ispituju, ali ne ispred moje kuće…“, vrteli su glavama i protestovali.

Bilo je tu raznih ideja. Jedni su predlagali da kontejner svaki dan premeštaju duž ulice, što je, svakako, bilo suviše komplikovano, drugi da ga smeste pred dvorište kuće čiji su vlasnici dolazili samo vikendom, treći da ga prebace u susednu ulicu…. Ali ništa nije zvučalo kao nešto što je obećavalo trajan mir. Ponovo su raspravljali, vikali i svađali se. U jednom trenutku situacija je toliko izmakla kontroli da se dva gospodina baciše jedan na drugog u nameri da se obračunaju. U tom trenutku, pristiže gospodin G., koji je kasnio na sastanak. On je već bio umoran od svakodnevnih rasprava, svađa i sveopšte napetosti koja je vladala u ulici zbog nečeg što je smatrao smešnim i beznačajnim. Nonšalantno saopšti da ne vidi nikakav razlog za toliku nervozu, te da mogu slobodno postaviti kontejner pred njegovu kuću. Nasta tajac. Zar tako jednostavno?- zgledavali su se u neverici. Ali rešenje je konačno pronađeno i oni odguraše nepoželjnu napravu tamo. Zatim se raziđoše.

Već na putu prema kući, gospođa M…došapnu svom suprugu da joj je odluka gospodina G.vrlo sumnjiva i da će se svakako sutra kod komšinice raspitati da li ona ili neko drugi zna nešto više o njegovim motivima. Narednih mesec dana ispredale su se razne priče. Prepričavalo se kako je jedna od komšinica prolazeći slučajno videla gospodina G. kako sa još dvojicom nepoznatih ljudi razgovara i krajičkom oka gledaju prema kontejneru. Druga komšinica, iz kuće preko puta gospodina G., provirivala je svakodnevno krišom iza zavese ne bi li nešto otkrila, što bi rasvetlilo vezu gospodina G. i misteriozne kutije. Mašta stanara male uličice prelazila je neslućene granice – od priča da gospodin G. šuruje s izvesnim sumnjivim ljudima te da od kontejnera ima, ne baš malu, finansijsku dobit, pa do maštovitih špijunskih priča.

„Da, da, ima tu nešto… Niko ne bi pristao na takvo što bez razloga… Ko zna šta je u tom kontejneru i s kojom namerom je postavljen… Oduvek je on meni bio pomalo čudan….“

U narednim mesecima, svi su se složili da je odluka gospodina G.toliko neobična da iza toga mora da se krije nešto veoma sumnjivo, te da bi ga zato najbolje bilo izbegavati. Pored njega i njegove kuće prolazili bi užurbanim korakom, kratko ga pozdravljajući, a neki čak ni ne obazirući se. Sumnjiva kutija i gospodin G. nisu prestajali da budu predmet podozrenja i njihovih priča. Pa čak i kada kontejnera više nije bilo u uličici.

Težnja

sunlight through the clouds Wallpaper__yvt2

Sa zavežljajem smešnim i džepovima punim kamenja

na horizontu od dima i iskričave svetlosti

tragam za dobrim vetrovima.

Gubim dah, posrćem, padam, al ne marim

sve dok pučinu zlatom mi umiva

glavica  suncokreta što vragolasto maše.

Ja sam krotko jagnje što do ruke dolazi

travku da čupne u nadi da mi je pružena.

I kad pogledi strogi, okamenjeni okruže me,

naćiću treperavu senku osmeha što proviruje

tek mojom detinjom željom iscrtana.

Jer oboren vidik nikad ne beše moj put,

samo svetlo na horizontu i pesma kao molitva.

Obmana

dark_forest

U zlatan kavez kukavica jaje položi,

ukleto jaje ispili  gavrana,

na crni frak labudov ogrtač navuče,

kroz vratanca prhnu,

glasom slavuja se oglasi.

Pesmom zavodljivom ode duše da krade.

***

Veštica lica milosnog 

ukaza se.

Rukom anđeoskom

amajliju mi dade

pod jastuk da stavim,

snove u bajke da odevam.

U san crvi dogamizaše,

iz zapisa okoćeni izmileli

po javi se rasuše…

***

Između noći i dana,

u procepu, na zemlji ničijoj,

vetrovi besni vrte putokaze.

U usta mračna, razjapljena

sateruju zalutale.

Tragove zameću

sablasan muk ostavljajući.

***

U vrlinu obučena

jutrom nedeljnim

po hramovima se šunja.

Traži nebo da joj se pokori.