Zavet ćutanja

4f887238783e05a646523f5bd9850ec6Nikada nije pričala o svom životu niti se žalila. Te priče zakopala je negde duboko, kao da se zavetovala na ćutanje. I kad bi razgovor tek pukim slučajem krenuo u tom pravcu, njena nagla uzdržanost stvarala bi kod sagovornika nelagodan osećaj da je pređena nevidljiva, samo njoj poznata, granica pristojnosti. Iako mi je tokom dugih poseta poklanjala beskrajno strpljenje, iz nekih, ko zna kako besmislenih, dečijih razloga, doživljavala sam je kao zagonetnu, hladnu i daleku. Odbijala me tajanstvena ćutljivost u koju se umotavala nakon neprospavanih noći provedenih sedeći kraj otvorenog prozora i gledajući u tamu, dok joj se iz grudi otimalo teško i hrapavo disanje. Bila sam svedok tih noćnih prizora, kad bi me tokom poseta smeštala da spavam na krevet kraj njenog. I umesto da osetim makar i najmanje sažaljenje ili brigu, obuzimala bi me samo mučna odbojnost. Sutradan bih je podozrivo posmatrala i izbegavala da se smestim u njeno krilo, iako sam znala koliko je to volela. Tako sam odrasla i ispratila je ne znajući odakle dolaze demoni koji su je opsedali. Tek mnogo godina kasnije, kad već odavno nije bila među nama, ispričala mi je mama…

***

Moja baka rođena je početkom prošlog veka u imućnoj porodici i provela detinjstvo kao sretno dete. Jednu deceniju pre 2. svetskog rata, vrlo mlada, kao što je tad bio običaj, udala se za moga dedu. Bio je to skladan brak iz čije ljubavi se izrodilo mnogo dece. Mislim da je bila veoma sretna. I tako bi se godine sklada, pomalo monotono, nizale i nizale do starosti da nije došao rat. Rat je, naravno, bio težak svima, ali njima, s punom kućom dece, još teži. Deda je i dalje svaki dan odlazio na posao, dok ga je baka sa strahom i uz poljubac ispraćala. Negde usred te sveopšte tragedije rodilo im se i peto dete – moja mama. Nije bilo slavlja ni pijanki. Uobičajenu radost, koja prati rođenje svakog deteta, mutili su strah i zebnja.

A onda, jednog dana, pre nego je moja mama uspela da proslavi prvi rođendan, deda je otišao na posao i nikada se više nije vratio. Niko nije znao šta se dogodilo, osim da je tog dana uredno odradio svoje obaveze i uobičajeno krenuo kući gde nikada nije stigao. Nije bilo svedoka koji bi rasvetlili njegov nestanak. Niko ga nije tražio. Smrt i nestajanje u ratu bili su uobičajena pojava. I tako, s punom kućom dece, od kojih je jedno bilo gotovo beba, ostala je sama. Sav teret brige oko hranjenja mnogočlane porodice svalio se na njena leđa. Nije mogla da bira. Svakodnevno je odlazila i radila ponižavajuće i teške fizičke poslove, koji najčešće nisu bili dovoljni da se na stolu nađe dovoljno hrane za sve.

I onda je počelo…Noću, iz sna, budila je nevidljiva ruka stežući joj grudi, donoseći sa sobom težak i gust vazduh, toliko gust da nije mogla da udahne. Otvarala bi panično prozore da pusti malo svežine i razredi taj prokleto težak vazduh koji je pritiskao. Ali olakšanje je teško dolazilo. Ujutru je ustajala bleda i nema kao duh s modrim tragovima besane noći oko očiju, bez snage i volje reč da izusti. Niko nije umeo da joj pomogne. Nemoćni su bili i lekari i travari. Mučne noći su se nastavljale. Nevidljiva ruka izranjala bi iz njenog sna donoseći težak, gust vazduh, ispunjavajući je panikom i preteći da joj zauvek prekrati muke. I nije prošlo. Nikada. Ni kada je prošao rat i deca odrasla i počela da odlaze, ni kada je kuću ispunio bezbrižan smeh unučića, ni tada. Kao dubok ožiljak čiji trag nikada ne iščezava, ostalo je.

***

Suviše brzo i lako zagubila sam je negde u svojim sećanjima. Iskakale bi povremeno samo mučne slike njenog umornog, bledog lica izmučenog nesanicom i zavijenog u tajanstveno ćutanje, koje bih brže-bolje ponovo gurala u zaborav, kao da nije bilo toliko toga lepog i nežnog čega bih se mogla sećati.

Odrasla sam. Činilo se da mi je život naklonjen… A onda iznenada, pakostan točak sudbine pomahnitao je. Poput strašnog sna iz kog ne uspevam da se probudim, dramatičan niz događaja usmeravao je moj život u neočekivanom, sumanutom pravcu, kao da je i to deo nasleđa. Tlo pod nogama, na neki misteriozan način, oživelo je sablasno se izmičući. I Boga pitaj kako i zašto – da li kao užasna kletva što se prenosi sa pokolenja na pokolenje ili možda zaslužena kazna – pojavila se… Ista ona nevidljiva ruka što donosi gust vazduh, suviše težak za disanje, iz noći u noć, počela je da pohodi mene. I dok sam se borila da savladam paniku i stignem do prozora, pokušavajući da pustim malo svežine koja je donosila očajničku nadu, pred očima su kao duhovi prolazili neki davni prizori iz bakine sobe.

„Nisam mogla da razumem, bila sam dete…“, ponavljala sam u sebi, bezuspešno pokušavajući da umirim savest ili umilostivim nevidljivu silu koja je slala tu zastrašujuću ruku da me kazni, dok mi se iz grudi otimalo hrapavo disanje.

***

Teško razumemo jedni druge. Oči nas varaju i ne razumemo dobro taj tanani jezik. Reči su tako malo. Do nas dopire tek neznatan eho unutrašnjih oluja bližnjih. Možemo li istinski shvatiti tuđu patnju dok ona ne postane naša vlastita?

Tog leta, otputovala sam da posetim mesto gde je moja baka pronašla večiti mir. Ja i moje zakasnelo saosećanje, došli smo da zatražimo oproštaj.

Advertisements

Једно мишљење на „Zavet ćutanja

  1. Verujem svakoj reči koju si rekla jer sam osetila do tančina tananost osećanja protiv kojih se ne može. Znam samo da je sasvim dovoljno poželeti oproštaj pa da počnemo nekako lakše da dišemo. I ne znam čime smo zaslužili mi, tvoji prijatelji na blogu, da toliko zaista intimnih i dubokih stvari deliš sa nama. Ponekad se gotovo uplašim da ne poremetim nešto. Toliko je važno sve što nam objavljuješ.

    • Dugo sam bila u dilemi da li ovu priču da prebacim u 3. lice. Osećala sam se nelagodno zbog otkrivanja svoje privatnosti, pa sam htela na taj način da prikrijem svoju vezu s njom. Ipak sam odlučila da je objavim u ovoj formi. Izostavila sam samo neke detalje koji priču čine još neverovatnijom. Moj život pun je ovakvih, često tragičnih i potresnih događaja. Imam potrebu da pišem o njima, ali ću to odsad činiti u 3. licu.

      • Ja sam danas napisala jednu, takođe istinitu, videćeš, objaviću je ovih dana, i imala sam istu dilemu – prvo ili treće lice. Pošto je napisana u prvom, ostaće u prvom i gotovo. Znam, nekad se i ja tako osećam, napišem, objavim, a posle razmišljam da li sam suviše ogoljeno sve to iznela. Pre nedelju dana sam odlučila da više neću da pišem, pa sinoć objavih opet. Nema tu. To smo što smo. Ja tebe podržavam u svemu i verujem da ću, i ako neka bude napisana u trećem licu, a istinita je, uspeti da je pročitam kao da je u prvom!

  2. Mojra, ne sećam se kad’ sam na nekom blogu skoro pročitao ovako jak tekst.
    Neverovatno.
    I dodao bih još…
    Bez obzira u kom licu pišeš, lični osećaj se uvek prepozna.
    U tome je, bar ja tako mislim, sva težina i lepota napisane reči.
    Bravo!

    • Hvala Wojciech.
      Život piše najsnažnije priče. Pa čak i ovo što sad pišem ovde, uprkos mnogobrojnim odlukama da se takvo nešto nikada neće dogoditi, deo je neke neverovatne priče u kojoj sam se našla korak po korak. Slučajno ili ne, ko to zna?

  3. Wojciech mi je (kao što često čini) uzeo prvu rečenicu iz usta. Zaista ne mogu da se setim kad me je neka priča ovoliko dodirnula. Na tebi je odluka hoćeš li u prvom ili drugom licu, ono u šta sam siguran je da nijedno treće lice koje ovo čita ne može ostati ravnodušno. Sve čestitke i iskreno poštovanje s moje strane.

  4. Mojra, ja ovo i ne posmatram kao tvoju stvarnost. Toliko si sugestivna i talentovana da si mogla da pišeš u prvom licu, o bilo kome. Zato nemoj da te brine to ulaženje u privatnost. Ovo što radiš je otvaranje naše svesti za ono što svi mi doživimo u nekom trenutku, a samo ti tako lepo umeš to da uočiš i opišeš.
    Ja se sasvim unesem u tvoje reči i oživim svoj lični, gusti vazduh. Svi koji su ga prošli, znaju kako je težak, kako je isprepletan sa proslošću i sa onim što nas tek čeka. To je nešto čemu i kad uspemo da pobegnemo, stoji skriveno i gleda ka nama, mereći trenutak kad će opet doći. To je naša sudbina, upletena sa sudbinom ljudi koje smo voleli, ili trebali više da volimo…Tuga.
    Ali, neće svi tvoju priču doživeti kao što je ti proživljavaš i to je ono što demorališe. Ja sam tek otvorila blog i već sam na putu da stanem zbog ovoga. Jer me medju sto ljudi neko uopšte ne razume. A taj može da udje u moj život i sudi o onome što mi je najmilije. Zašto i Čemu? A onda vidim ovo što ti pišeš i znam da sve ima smisla.

    • Pre svega hvala na poseti i lepom komentaru.
      Nerealno je očekivati razumevanje od svih. Nekom se neće dopasti ono što pišeš, neko se neće složiti s tvojim načinom razmišljanja, ali sve je to normalno. Ni tebi se, sigurno, ne dopada sve što napišu drugi. Nemoj da te to obeshrabri. Piši zbog sebe, ne zbog publike.
      Volela bih da si ostavila neki trag koji bi me doveo do tvog bloga, ako nije problem ostavi link. Puno te pozdravljam!

  5. Ја за своју руку која ме ноћу гуши још нисам нашла извор… Слутим га… Хвала на тексту, надам се да си пронашла мир након посете баки…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s