Odlazak Petra Pana

NI OGLEDALA NISU VIŠE ONO ŠTO SU BILA!

Pre ili kasnije iznenadi te vlastiti odraz u ogledalu. I ne znaš kada se to desi, ali počneš polako da podvalačiš crte svodeći račune. Pre ili kasnije zatvaraš neka poglavlja i dok listaš knjigu panično bacaš poglede prema brojevima stranica koji se vrtoglavo penju. I pitaš se – zašto su akteri priče postali tako sumorni i dosadni? Dok prolaze pored tebe kao da nema krvi u njihovim bledim i umornim licima i ne možeš da shvatiš kakva je to pošast koja oduzima dušu i briše osmehe. 

Pokušavam da im doviknem:

„Prevarili su vas, nemojte da verujete! Onaj leptir tamo što leti visoko, on nikada ne stari! On ne može da ostari!

Ali oni me ni ne primećuju, za njih kao da sam nevidljiva. I ja i moji očajnički vapaji sami smo kao dete na napuštenom igralištu. Kao u snu u kom gubim tlo pod nogama i propadam, želim da se zaustavim ili bar usporim, ali mi ne polazi za rukom. Želim da se probudim kao nekad davno u maminom naručju dok mi ona miluje znojem navlažene zaliske: „Mila, ružno si sanjala!“A ja ponovo tonem u spokojan san sa smeškom na licu, jer znam da – sve je u redu.

Advertisements

30 мишљења на „Odlazak Petra Pana

  1. Mozda jednog dana. Znash kako kazu, svaki put kad kazesh da neverujesh u vile, jedna umre. Ali setan je tekst, preslikava i neke moje zelje,nadanja i bash trenutne potrebe,a mislim i vecine nas.

      • To se zove „kriza srednjih godina“ 🙂 🙂 🙂 Ne znam samo da li prolazi s odlaskom tih godina ili prerasta u nešto još gore – u „krizu poznih godina“. Što bi bilo logično.

        • Ma, ne znam, ali negde Toni Parsons ili Nik Hornbi, nisam siguran ko od ove dvojice, mada tipujem na prvog, kaže (parafraziram): “počeo sam da se doterujem, da izlazim, nabacio sam sportski auto, znak da sam ušao u srednje godine…“
          Hehehe… Ne znam, merkam “ferari“ (merkanje je sve što mogu u vezi toga, haha)…
          Hm… Mislim da je ipak Parsons u High Fidelity…

    • Valjda sam jaka. Kažu da nam je svima dato onoliko tereta koliko možemo poneti. Nadam se da je tako.
      Znam da si i ti jak. Vidi se to po toplini tvojih priča. A sećam se i nekih tvojih starih, životnih priča s onog prethodnog bloga (nadam se da me pamćenje dobro služi).
      Pozdravljam te i hvala na lepim rečima. 🙂

  2. „Uloviću večnost, u tren je staviti, onda tren opet u večnost pretvoriti,
    jedno da postanu, beskrajan trenutak radosti da živim.“
    Možeš ti to, samo ako hoćeš. Seti se: oboren vidik nije tvoj put. Beskrajno verujem u tebe.
    Ti si još uvek i ona majušna, divna devojčica (samo budi nežnija prema njoj, ne sudi joj, jer nemaš zašto). S njom u sebi, uvek ćeš biti mlada, prelepa ženica, krotka ko jagnje kad joj nečija draga ruka nežno dotakne vlasi na glavi.
    Ne, ne može ti vreme ništa, čak i kada te vlasi počnu, jednog dana, srebrom da se boje.
    Ti si od onih vanvremenskih!
    I.

    • Da imam ponora- imama, ali da sam borac – jesam, i to veliki. Nije oboren vidik moj put, ne pristajem na to, ali protivnik je jak. Logika. Ona nam svaki dan uz krajnje jednostavnu računicu kao rezultat daje gubitak. Ali podižem se i padam…i opet podižem,. Biće ovde svedočanstava i o jednom i o drugom. Ja sam to definisala kao „…jedan običan život…“
      Hvala ti na toplim rečima.
      A ja imam želju da oživi „vrisak“, pa da svratim u komšiluk do Staze za Nigdinu“ da se družimo uz neki tvoj novi post. Zašto je vrisak ugušen, zašto si odustala? Da li si se predala?

  3. Ti ponekad kažeš ono što se meni dogodilo ili događa. To primećujem već drugi put. Vidiš, i ja sam ružno sanjala, ali nikako ne mogu da se probudim, nikako ne mogu to. Mnogo ti hvala, divna ženo tananih struna.

    • Sve teže ide to buđenje dok zapadamo dublje u košmar. Vidim da su se ljudi oko mene, moja generacija, masovno predali i čak nemam utisak da im to teško pada. Onda krenem da analiziram sebe i tražim šta to sa mnom nije u redu. Napisala sam u naletu ovakvog sumornog raspoloženja i jednu priču, vrlo tešku i mračnu, ali moram malo da sačekam s objavljivanjem da ne preteram. Evo, Stanimir me prekori da oplakujem sebe.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s