Susret

dark-flower-wing-angel-timeline-cover1920x120064913Pričala je tek onako… Bila je to više prepirka s tišinom u pokušaju da uguši šapate koji su se gurali u predvorju svesti mučeći je sumnjama u besmislenost pristanka na ovaj susret. Pričala je tek da skrene misli s nelagode što je izazivao njegov neprijatno uporan pogled. Cipele su je stezale. Diskretno ih je ovlaš izuvala i ponovo obuvala nastojeći da se ne oda nijednim pokretom ostatka tela. Nameštajući nervozno neposlušan pramen kose, koji je iskačući iz rasklimane, dotrajale šnalice otežavao mučan trenutak, ljutila se u sebi što nije već bacila taj beskoristan predmet. Tražila je, tobože,  nešto po tašni, prebacivala ključeve od automobila iz ruke u ruku i bacala odsutne poglede okolo bez hrabrosti da ih ukrsti s njegovim.  Previše loša muzička podloga za usiljen dijalog kao u jeftinom, patetičnom komadu dopirala je iz pozadine. Previše sećanja koja su nadirala nekontrolisano, previše neizgovorenog i nevešto prikriveni tragovi godina i umora na licu. Usta su joj se sušila stvarajući promuklost u glasu koju je pokušavala sprati gutljajima pića posluženog na stolu.

Toliko je vremena prošlo… Koga je očekivao nakon toliko godina? Kakvu sliku je mislio da će ugledati? Stotinu puta u jednom trenu se već pokajala što je dozvolila ovaj susret. Oni šapati probijali su branu preplavljujući je nepodnošljivim nemirom. Trebalo je da ostane nedodirljiva kao heroina što se povlači na vrhuncu slave, ne dozvoljavajući da je vide kako posrćući silazi s pozornice poražena. Da, trebala mu je ostati u takvom sećanju.

On je izgledao smiren i dobro raspoložen. Ili se samo vešto pretvarao. Kao da uopšte nije primećivao nemir koji je nju paralisao. Kako se pronalazi takav mir? Da li je on skriven u dubokom poniranju, toliko dubokom da doseže retke odgovore kao dragulje u dubini zemlje ili u držanju zubima za površinu, gde nema mesta teškim pitanjima? Da li je moguće pronaći dostojanstvo uprkos očiglednim podsetnicima na granice našeg trajanja smeštenim na svakom koraku zamršenih hodnika putovanja, kao putokazi ka besmislenom ništavilu? Ima li kakve tajanstvene lepote u vremenu propuštenom kroz šare na licu i sabrane nesanice smeštene u naborima čela? Kako se sklapa pomirenje s tek jednom preostalom stazom u zamenu za bezbroj raskršća?  Rođeni smo da bismo bili poraženi, život je samo odlaganje tog poraza. Postoji li kakav drugi izbor sem pomirenja s nepojmljivim. Zar nam nije ponuđena baš nikakva nada?

Otići će u garderobu, skinuti kostim i obrisati šminku. Izviniće se zbog greške. Danas ipak ne može da nastupi. Nije spremna, loša procena… Užurbano poče da sakuplja svoje sitnice sa stola stavljajući ih u tašnu – upaljač, cigarete, ključeve automobila… Na brzinu se izgovori da žuri. Njegov iznenađen pogled i insistiranje pokolebaše je u jednom trenutku. A tako je želela da ostane… Ali ne,  ustaće i otići.  Ovo je bila greška, nije trebalo da dolazi. Čemu sećanja?  Koja je svrha mladalačke sreće? Zar tek da bi nas mučila u starosti podsmevajući se našoj nemoći? 

Pozdraviše se na brzinu. Treba još izaći ne saplićući se u tim cipelama koje stežu, s tom knedlom u grlu, rukama i nogama koje ne slušaju… Evo još koji korak, još koji metar, samo da zađe za ćošak, da se domogne ulice i duboko udahne. Jer tamo su nepoznati prolaznici. Tamo nema nikog ko bi budio sećanja.

Advertisements

Neizgovoreno

images5Iz nehotičnog treptaja, uzdaha što se iskrada

sa ivice sna i jave izranja svet duhova.

Beskrajna prostranstva ćutanja zapljuskuju talasi nežnosti,

pustoše vetrovi besa i ponori očaja.

Kroz praznine među redovima, izmaglica pogled izoštrava,

belina papira kazuje jezikom neznanih svetova.

I dok kucanje sata negde iz zida odzvanja,

hvataju ritmove srca zatamničena sećanja.

Iz ćoškova nemih usana, pulsirajućih slepoočnica

u grlu grčem okovanim mir s nemirom pregovara.

 

U predvorju kraljevstva „Sata“

arfanotti-01Trenutke samoće i tišine provodim osluškujući sve ono što od gužve i buke, užurbanih razgovora ili prepirki ne može da se probije do mojih krhkih misli okrenutih samo sebi. Sve do tih trenutaka moja unutrašnja previranja ostaju duboko ušuškana negde ispod površine naizgled mirne vode kao podvodna struja. To je poseban paralelni svet – skriven i tajanstven, teško dostupan, ali ipak uhvatljiv. Umirim se i osluškujem ga. 

A onda, površina se ustalasa i iz nje izroni Ona. Već je iščekujem vođena navikom naših nikada zakazanih, ali uvek podrazumevanih sastanaka u tišini. Znam da se tu negde skriva i da je potrebno samo da budem strpljiva i čekam. I nikada nisam sigurna odakle će da se prišunja. Nekad je skrivena iza prozorskog stakla, nekad izroni iz ćoška pored stolice na kojoj sedim, nekad iz knjige na radnom stolu… I iako je prizivam i znam da vreba neki moj nesvesno načinjen znak u vidu nehotične misli, ipak me uvek iznenadi Njena pojava. Stare smo poznanice. Imamo poseban odnos – prizivam je, ali je se istovremeno i plašim. Slušam je s velikom pažnjom i strepnjom, jer zna biti vrlo netaktična, do grubosti, i često priča stvari koje mi ne prijaju.  Ponekad me uplaši, nekad rastuži, ali nekada i obraduje, razveseli, iznenadi ili zasmeje. 

Prvo osetim da je negde iza mene, kraj mog uva. Zagolica me, a zatim krene tiho da priča. I tako započinje naš dijalog…

 Skidam sa sebe sloj po sloj smešne ljušture, ostajući ogoljena i razoružana, potpuno krhka i lomljiva. Stresam sve što je protutnjalo pored mene i kroz mene prethodnih dana, uzdižući me i spuštajući, vrteći u krug, gurajući napred i vraćajući nazad. Nekad razgovor protiče u harmoniji – ona me podržava, bodri i u svemu se slaže sa mnom. Ali neretko Ona se uzjoguni, a opaske prelaze granicu pristojnosti, što me veoma naljuti. Uznemirim se i grozničavo počnem da prekopavam po mislima revnosno se trudeći da je ubedim u besmislenost Njenih priča, više pokušavajući da ubedim samu sebe nego Nju. Ukoliko mi pođe za rukom – umirim se i likujem. 

Za razliku od mene Ona je staložena i nikada se ne ljuti. Suočena sa snagom mojih argumenata smireno se povlači. Ali ako naslutim u Njenom šapatu utkano makar zrno razložne slutnje, razbesnim se i oteram je. Ona tada pobegne, samo nikad dovoljno daleko, tako da do mene dopire njena senka u vidu sumnje. Sa sumnjom teško izlazim na kraj, jer je protivnik koji ne poštuje pravila. Njen jezik je jezik obmana – izvrće svaku moju misao okrećući je u svoju korist. Priziva demone i mračne sile koji me onda muče i ne ostavljaju na miru. Kada me dobro umore, ponovo prizivam Nju da me oslobodi košmara u koje se uvek majstorski sama upletem. 

Onda se Ona ponovo polako, korak po korak, prikrade iz svog skrovišta i nastavljamo razgovor. Ali ovaj put je još smelija i drskija, ohrabrena prethodno izvojevanom malom pobedom. Prilazi mi spreda, sasvim blizu i zagleda mi se u lice. Skupljam svu snagu da bih izdržala taj pogled, razum da bih shvatila ono što mi govori i mudrost i srce da bih to prihvatila. Ali više od svega poslednjim očajničkim zamahom krila mašte naprežem se da joj se suprotstavim i demantujem je, grčevito grleći svoju iluziju.

Zapetljana u protivrečnosti, bez oružja i saveznika – umorne mašte i razoružane logike, izlazim poražena. Poraze danima bolujem nevoljko pomerajući telo i misli zagledana u nebo i ptice, priželjkujući da odletim s njima negde daleko. Onda se ponovo pojavi Ona. Miluje mi kosu i šapuće nešto utešno, lekovito, nešto od čega mogu da se pridignem i oporavim. Jer Ona ima čaroban melem za sve moje lavirinte i priviđenja. I svaka je njena pobeda i moja, znam to. Pridižem se ponovo spremna za onaj užurban, nemiran, nestrpljiv i varljiv svet, za nova previranja, pa za novi talas tišine i neke naše nove dijaloge. Za borbu, za još koji poraz i još koju pobedu… Za još koji krug.

„I kad prestane slušati bezbrojne glasove, moći će razlučiti JEDAN – nutarnji zvuk koji ubija vanjske.     Tada, i jedino tada, moći će napustiti područje Asata, područje lažnog, da bi ušao u kraljevstvo Sata, kraljevstvo istinitog.                                                                                                                                   I jedino će tada duša čuti i sećati se.                                                                                                        I jedino će tada nutarnjem uhu progovoriti GLAS TIŠINE.“

Iz tibetanskog svetog spisa “Knjiga Zlatnih pravila”

Dilema

On ima pet godina. I uzaludno je tražiti prave reči koje bi dočarale njegovu beskrajnu toplinu i ranjivost s jedne i beskompromisnu volju i snagu u nameri da uči i raste, s druge strane.

Uživam da ga posmatram dok se zadubljen nad vežbankom upinje da uđe u svet odraslih. Upravo ispunjava neku od onih svaštara sa zadacima za decu. Neko mu je to doneo na poklon. Ni ne sećam se tačno ko. I da li iz nemarnosti ili neiskustva, nije vodio računa o zahtevima zadataka – namenjeni su starijoj deci. Njega to ni najmanje ne brine, jer je neustrašiv i uvek spreman na velike izazove. Posebno voli sve što je za starije. Nestrpljiv je da odraste. Beskrajno je sretan i ponosan kada savlada nešto za što mu kažemo:

„Ne možeš to, još si mali!“. 

I ja neizmerno uživam da mu pomažem. On je tanana nit koja me vezuje za naivan, dečiji svet. Uz njega se uvek osećam mlađe. Ponekad ulovim sebe kako me hvata panika pri pomisli da će njegovim odrastanjem ta prekrasna nit zauvek biti izgubljena.dete-i-igrake

U obilju zadataka nailazimo na ovakav: 

„Odredi šta od prikazanog na crtežima spada u živu, a šta u neživu prirodu.“ 

Zna već ponešto o tome. Nesigurno, shvaćeno na svoj način pretpostavljam, ali ipak sa nepogrešivom sigurnošću svrstava prvih nekoliko zadatih crteža. Zatim nailazi na crtež igračaka – plišanih meda i zeka. Samouvereno ih svrstava u živu prirodu. 

„Čekaj, čekaj“, kažem, „pogrešio si. Igračke nisu žive!“

 Kako nesmotreno s moje strane. Nije mi palo na pamet da bi moje nepromišljene reči njemu mogle zvučati vrlo neprijatno. Gleda me zapanjeno:

„Ali kako… pa one su moji prijatelji?!“, protestuje zbunjeno. 

Ugrizoh se za usnu, brzopleto stavivši sebe u tesnac. Šta sad? Pomalo mi je čak i smešno, ali zadržavam smeh. Ne voli kad mu se smejem dok razgovara ozbiljno. A sada je veoma ozbiljan. Njegova dirljiva predstava počinje me ispunjavati talasom bolećive nežnosti. On neprekidno zuri u mene iščekujući šta ću sledeće reći, kao da čeka presudu. A ja u trenutku pokušavam da prizovem sve moguće znanje sakupljeno od baba, tetki, komšinica, iz knjiga… I ne sećam se da mi je bilo ko savetovao šta je pametno činiti. Imam li pravo rušiti njegov svet tek tako olako. Da li mu reći istinu ili ga pustiti da živi u svojim bajkama i fantazijama još malo, dok ne poraste i možda sam shvati?

Iznenada, ustaje od radnog stola, kao da je izgubio interes za zadatke i odlazi do police sa igračkama ne sačekavši odgovor. Uzima nekoliko najdražih i počinje nešto da zagleda i namešta, uz neverovatno ozbiljan izraz lica. Ne mogu da dokučim da li je odsutan ili duboko zamišljen. Potpuno zbunjena, ustajem i ja i izlazim iz dečije sobe sretna što se sve ovako završilo, u nedostatku sigurnih odgovora.

Kasnije sam satima odsutno i zamišljeno zagledala i premeštala knjige i stvari dok sam radila neke svoje poslove, isto onako, baš kao što je on maločas radio sa svojim igračkama. Koliko li će njegovih romantičnih, bajkovitih predstava biti srušeno na putu odrastanja, pitala sam se.