Gvozdeni zagrljaj

ptica beži iz kaveza„Znam proći će, kao što sve prolazi. Mora da prođe…“ Tešim sebe i hrabrim. I dođe na red kad-tad trenutak suočavanja – nekom preispitivanja tereta savesti, nekom tereta opraštanja. Teška mi je nečista savest, opraštanje još teže. Zakujem se u patnji. Zaključam s hiljadu katanaca. Ključ izgubim. Ne znam iz uvređenosti, ne umem. Kažu –  zlopamtilo. Nije duša zlo pamtila, već krpljena, jedva pokrpljena. Ali sinoć dođe vreme odluke. Zakazah obračun s uvređenošću. Uvređenošću što me zaposeda već dugo. 

Legoh da se odmorim. U polumraku, tik do mene, ležala je i ona – moja uvređenost. Opet je imala onaj oduran izraz lica i mučila me. Pribijala se uz mene tako čvrsto da sam mislila da će da me uguši. Osećala sam nesnosan umor i slabost, samo sna – niotkud. U jednom trenutku, zakrenuh se na bok i počeh da joj govorim. Objasnila sam da sam donela neke odluke, da ne mogu više ovako i da mora da ode… Izgleda da sam zvučala vrlo odlučno, jer me odmah shvatila ozbiljno. Poče polako da se pakuje. I dok sam je pratila kako sprema kofere, hvatala me zebnja da će se predomisliti. Uplašena da će i najmanji pokret tela da je pokoleba, skoro sam prestala da dišem i potpuno utrnula. Nekako me u tim razmišljanjima uhvati i san. Nisam čula kad je izašla.

Jutros sam se probudila neuobičajeno rano. Nije više bila tu. Prošetala sam kroz stan da se uverim. Osećala sam se prilično dobro, skoro praznično. Zaista je otišla. Bosih nogu ušla sam u kuhinju. Obožavam jutarnje šetnje bosih nogu po pločicama. Postoje neke navike, neki sitni, naizgled beznačajni užici, koji nas prate ceo život. Tako je to kod mene jutarnja šetnja po pločicama. Jednako sam volela da šljapkam po pločicama i dok sam bila sasvim mala, kao i danas. Druga takva stvar je čokolada. Čokolada je moj porok. U periodima važnih odluka i borbe sa sobom, kada pokušavam da se sredim i uspostavim izgubljenu kontrolu, trudim se da sebi ugađam što više. Onda se usmeravam na ove opuštajuće sitne užitke. Prišla sam frižideru i otvorila ga, izvadila čokoladne pahuljice, zamešala malo veću količinu s mlekom nego obično i sela za sto. Opušteno i odsutno, mešala sam ih, dok su mi misli lutale opijene ukusom čokolade koja se razlevala po ustima.

I onda opet, trenutak neoprezan – misao varljiva, pervrtljiva odluta, zađe gde nije smela, gde nisam htela. U zabranjenu uličicu začas šmugnu. Podseti me na razgovor od sinoć, na onaj gvozdeni zagrljaj i nepodnošljivo loš osećaj koji me prati. Pa kao da zemlja ponovo podrhtava nakon velikog zemljotresa, postadoh uznemirena sve više i više. Koprcala sam se, tražila onu odlučnost i pribranost od sinoć, prizivala misli ozdravljenja koje su me dovele do velike odluke, borila se kao davljenik za vazduh. Ali teško je bilo pronaći olakšanje. Znam, došla je, kuca na vrata pokušavajući ponovo da me ščepa i stavi iza svojih gvozdenih rešetaka.

Ipak, nakon nekoliko minuta iznenadne borbe sa sobom, pribrah se i uspostavih ravnotežu. „Neće ovo ići tako lako“- razmišljala sam kotrljajući nekoliko preostalih pahuljica u činijici.“Ništa novo. Kao i obično.Vreo letnji dan čekao je da ga potrošim na neka lepša raspoloženja.

Advertisements

Žudnja za životom

wiese im yukonTetka Gabriela, jedna od mnogobrojnih sestara moje mame, imala je moto – užitak po svaku cenu. Da li joj je zbog toga život bio kratak ili je negde njen biološki sat, osećajući da joj nije predodređen dug vek, žurio da iskoristi svaki momenat ne gubeći ni tren, ko zna? Od sramnog incidenta u uzornoj porodici revnosnih katoličkih vernika, kada je jedna od starijih sestara rodila vanbračno dete u 16. godini, baka, koja ih je u tim posleratnim godinama sama podizala, preduzela je sve mere najrigoroznije predostrožnosti, uvodeći čelične stege kontrole preostalih kćeri.  To je rezultiralo zakočenošću u držanju devojaka i uzdržanošću u prepuštanju užicima. Ali nisu ovi vaspitni metodi imali isti učinanak na sve. Tetka Gabi bila je nesalomiva u svom hedonizmu. Restriktivno vaspitanje probudilo je u njoj nerazuman mladalački revolt i inat, koji je nosila kao pečat do kraja svog kratkog života, potpuno je obeležavajući kao ličnost. Izgubila je osećaj za meru ne znajući da se obuzda ni onda kada je svojom beskompromisnom slobodom srljala ka samouništenju. 

Mlada je otišla od kuće. Nije se odricala nijednog užitka koji joj je bio dostupan – bogat društveni život, muškarci, skupa garderoba kupljena u inostranstvu i luksuzni automobili, koje je dovozila sa „Zapada“, dok je radnička klasa vozila one čiji su dizajn i mogućnosti bili u skladu sa sistemom koji je proklamovao skromnost. Ali iznad svega, tetka Gabi bila je veliki gurman. Zato je rano počela da pati od prekomerne težine i dobila dijabetes. Neobuzdana, kakva je bila, nije se dala disciplinovati, niti je slušala savete lekara, mada je, kao medicinska sestra, i sama morala biti svesna ozbiljnosti svoje bolesti. Kao da nije marila. Pamtim je za stolom, onako bucmastu, jakih podlaktica i šaka kao krofne, sa tanjirom prepunim pečenja, kako slatko žvaće i mljacka. I dok bi je baka i sestre zabrinuto korile, ona bi smeškajući se, samo nastavljala sa pečenjem, a zatim prelazila na kolače. Mama mi je pričala da je uz sebe, u tašni, uvek nosila neku karticu na kojoj je pisalo da je dijabetičar i da joj, ukoliko izgubi svest, treba dati naznačenu dozu inzulina.

Za mene, bio je poseban doživljaj, ravan prazniku, njen dolazak kod nas u posetu, gde bi ostajala po nekoliko dana. Bila je uvek puna priča. Činilo mi se da niko ne zna da priča tako zanimljivo kao ona. Sedela bih i upijala svaku reč. A mama je uvek predostrožno strepela, kao na iglama, da, onako slobodna, ne ispriča nešto što nije smatrala pogodnim za naše, dečje, uši. Uvek je tako brižljivo vodila računa da ništa ne izmakne kontroli po tom pitanju kao da je to bila njena vrhovna roditeljska misija. Na toj vrsti strogosti mogli su joj pozavideti i najtvrdokorniji samostani. Kad sam malo odrasla, tetka Gabi bi čekala trenutak maminog odsustva, zatim mi prilazila sasvim blizu i šaputala: „Čuj mila, da ti tvoja tetkica nešto kaže: Najvažnije je da budeš zadovoljna seksom.“ Mama je vrebala kao kobac negde iz prikrajka, strahujući upravo od ovakvih njenih saveta, pa bi poput senke iskakala iz nekog nevidljivog ugla prekorno je streljajući očima i uzvikujući : „Gabi!!!“ To je bilo nešto oko čega se njih dve nikada nisu razumele i često dolazile u sukob. Mama je nosila tu zakočenost iz mladosti, usađenu vaspitanjem, koje se nikada nije oslobodila. Tetku sam volela upravo zbog jednostavnosti i lakoće s kojom je prihvatala sve užitke bez ograničenja i tabua. To mi je kod mame tako nedostajalo.

Sa  trideset godina gangrena joj je zahvatila prst na nozi i izgubila ga je. Bolest je stezala sve jače, ali ona se i dalje nije osvrtala, kao da nije bila svesna opasnosti koja joj preti. Nastavljala je da živi život onako kako je oduvek želela i navikla – punim gasom, bez kočnica. Imala je četrdeset i neku kada je otišla. Sad, kada sam u tim godinama, sve češće je se sećam. Život mi ni najmanje ne liči na njen. Nisam bila nesalomiva kao tetka. Naučena da se savladavam, pravim kompromise, imam meru, nisam živela ni u pola burno kao ona i verovatno neću ni do kraja života.  Sve se češće preispitujem da li mi se isplatilo. Pominju je kao loš uzor – oličenje nedostatka razboritosti, kontrole i mere. Nisam više sigurna da su u pravu. Možda je tetka Gabi ipak znala tajnu koju mi ne znamo?

U lavirintu

Svaki put kada napravimo kompromis sa životom umre jedan deo nas. Što je kompromisa više, nas je sve manje. 

old_clock_by_ami46

Oklevam, već dugo. U strahu da ću saznati suviše, mnogo više nego  što bih mogla da prihvatim, a da ću samoj sebi opet ostati nejasna…oklevam. Jer prekopavanje po duši đavolski je posao. Ili božanski put, ko zna? Poput ulaska u lavirint – može otkriti neverovatne tajne pribavljajući spokoj ili postati večno lutanje zamršenim hodnicima sve dublje i dalje bez mogućnosti povratka. San i java gube granice. Život i  priče mešaju se zbunjujući. Sve ih je teže odvojiti. Gledajući to uvlači se i obuzima strah…

Zarekla sam se,  čvrsto odlučila – pokušavala, potiskivala i bežala. Strahujući da opčinjena, do ropstva, neću moći napred, a  umeti nazad. Donesoh, pri tom, smešnu odluku – da biram put jednostavan, bez rizika, bez zamršenih priča, ponosno verujući u mudrost i ispravnost svoje odluke. Čovek voli da veruje da ima taj izbor, da upravlja svojim životom, da odlučuje. Naivna je ta vera. 

I dugo se činilo da uspevam, da mi polazi za rukom, da sam oterala, prognala tu želju iz sebe. Želju koja me plašila. Želju koju sam, bežeći od svog straha, obeležila kao opasnu. Ali neočekivan redosled čudnih slučajnosti vođen nevidljivom silom radio je prema, meni tajanstvenom, planu, budeći sumnju u naše pravo na volju i moć odlučivanja. Kao da je moj genetski zapis samo čekao izgovor  i trenutak nesmotren da se prelije iz vena na opasnu stazu. Zatim mi je bio potreban krivac…

Bežeći u strahu, očajnički mi je bio potreban krivac. Obeležavanje krivca delovalo je kao uteha. Čoveku se čini lakše kad je krivac opipljiv, kad mu odredi granice, dimenzije. Čini se onda jednostavno – potrebno je samo da se kloneš i da sve bude u redu.  Zastrašujuće je spoznati opasnost u nepoznatoj sili nad kojom nemamo kontrolu. Zato je krivac potreban. Ali s krivcem ili bez njega – lutanje ne biva lakše. Još jedna zabluda.

Koliko samo vremena provedemo ušuškani u zablude. Koliko puta, praveći ustupke i obmanjujući se da činimo prave stvari, duboko pokopavamo sebe bežeći u prazninu. Koliko samo puta, uveravajući sebe da se borimo za život, biramo smrt.

 

Mačak na usijanom dalmatinskom krovu

Ne umem više da uživam u letovanju kao nekad. Prevelik umor uselio se u mene. Prevelik i za plaže i za večernje izlaske. Čeznem za samoćom. Čeznem da mi se niko ne obraća, da me niko ništa ne pita i ne traži, da mi niko ne remeti tok misli, ne upada u pola rečenice…Maštam da sedim u miru ne pomerajući se dok ne utrnem, dok sama ne poželim i ne osetim potrebu da ustanem. To je nešto što sebi ne mogu i još dugo neću moći priuštiti.

Zato trenutno, na letovanju, najviše uživam rano ujutru ili predveče u bašti sama, u hladu ispred apartmana čitajući, dok mi društvo obično pravi jedan ovdašnji mačak. To je njegovo dvorište. Pripada mojoj sestri i njenoj porodici. Nabavili su ga pre par godina da im lovi miševe i on je u potpunosti opravdao svoje udomljenje. Odličan je lovac. Naslućuje se nešto divlje u njemu, kao podsetnik na rodbinske veze s velikim mačkama. Gledam ga ponekad kako, igrajući se, spretno lovi bube. Nisu one na njegovom jelovniku, ali koristi svaki pogodan trenutak za vežbu u slučaju da naiđe ozbiljniji plen. Najsrećniji je ipak kada ga hrane. Tada se mazi i mjauče, pretvarajući u pravo umiljato mače. Usporava i umekšava kretnje, ni nalik onom divljem lovcu munjevitih, spretnih refleksa. Sve češće dolazi kod nas da ga hranimo i ja sam sa zadovoljstvom preuzela tu ulogu. Za ovo kratko vreme, dok sam tu, postao je naš ljubimac.

A onda, juče popodne, iznenada je nestao. Dozivali smo ga, izneli mu i neke kosti koje su preostale od ručka, samo od njega ni traga ni glasa. Kao da je u zemlju propao. Zaključili smo da, očigledno, nije gladan i da ga je neko, izgleda, već pošteno nahranio. Čitavo popodne čudili smo se njegovom misterioznom nestanku. A zatim smo otkrili da je neko pokidao mrežicu na prozoru ostave, progrizao torbu, papir i kesu u kojoj se nalazilo veliko parče prvoklasne slanine i pošteno se najeo. Saznali smo da je mačak viđen tog prepodneva, dok smo bili na plaži, kako iskače kroz prozor ostave. Sve je bilo jasno. Pošto je dobro, uzduž i popreko, obeležio svoj lak plen, preostalo nam je jedino da mu ga narednih dana prepustimo.

Žaleći pomalo za tim parčetom slanine koje nam, eto, nije bilo suđeno, razmišljali smo o još uvek nerešenom pitanju: „Gde li je krzneni hajduk?“ Predveče smo već počeli pomalo da se brinemo. A onda ga je moj sin spazio. Na vrhu komšijske kuće, na krovu, tačnije – na dimnjaku, ponosno i bez trunke savesti stajao je sit i zadovoljan naš ljubimac. 🙂

1052749_404779799640872_1374211164_o