Dedina kuća


Dedina kuća od zemlje i pruća

pod nemom senkom Planine Stare,

 mūkom obrasla humka uspomena

u zagrljaju kamena i šikare.

U kosu utkala dah livadskih trava

po ćeramidi ih rasplela,

 zmijska legla i ptičija gnezda

u naručju nežnom zaljuljala.

I opet je kraljica, prekrasna majčica,

krunu zvezdana neba joj krase

vetar zidine klonule miluje

raskošnim ruhom leptiri oblače.

Ma samo je zadremala, da predahne zastala

sred nemog jauka Planine Stare

ta topla majčica i umorna kraljica

u zagrljaju kamena i šikare.

Advertisements

Gorko nasledstvo

razgovor

Iz sobe u kojoj je ležala starica, Li izađe gotovo na prstima, a zatim iščeznu iza vrata jedne od susednih prostorija. Mo je ćutke sedela na rasklimanoj stolici za trpezarijskim stolom, praveći se da je nije ni primetila. U jednom trenutku, na svoje veliko zaprepaštenje, zapazi Li kako sedi tik pored nje. Imala je onaj, njoj još od detinjstva karakterističan izraz lica, s podignutom jednom obrvom, koji je pravila uvek kada bi se situacija komplikovala. Sedele su nemo jedna pored druge, svaka zadubljena u svoje misli, bez hrabrosti da se pogledaju. Samo su kucanje zidnog sata, povremeno škripanje klimavih stolica i pokoji dubok uzdah žena za stolom narušavali ledenu tišinu. Vreme u ćutanju prolazilo je sporo, kao da ne postoji, pretvarajući se u večnost.

 “Izgleda spokojno i nekako blago, gotovo anđeoski,“  iznenada progovori Li.Ko bi pomislio koliko je kruta i beskompromisna umela da bude. Ni najmanje ne liči na sebe.” 

 Mo podiže pogled iznenađena neočekivano narušenom tišinom: “Molim te, pokaži malo pristojnosti i dostojanstva, bar u ovom trenutku. Ne govori tako o njoj. Zar ne možeš bar sad da zaboraviš prošlost i pronađeš malo saosećanja? ”

 “O, izvini, kako sam mogla da zaboravim? Pa to je “tvoja” mama! Uvek si joj bila tako ponizno lojalna!” Ona obrva iznad oka Li poskakivala je, a lice je poprimalo podrugljiv izraz. Kao u košmarnom snu koji se ponavlja, razgovor je krenuo putanjom uhodanom godinama nerazumevanja, bez mogućeg skretanja da iznedri primirje.

 “Nije umela da izađe na kraj sa sobom. U toj borbi povređivala je druge, ali nije to radila namerno, u lošoj nameri. I nikad nisam mogla da razumem – zašto si na mene ljuta? Vas dve se niste slagale, u čemu je moja krivica?”  Mo je pokušavala da sačuva ili bar odglumi staloženost ne bi li razgovor držala pod kontrolom i sprečila izliv besa svoje starije sestre, koji je uobičajeno pratio tok ovakvih njihovih suočavanja. 

Ali Li je padala u vatru: „A gde je granica do koje se prašta ćutanje? Ćutanje onda kad svi glasovi razuma pozivaju na pobunu? Zašto joj se nikada nisi suprotstavila Mo, znam da ti je smetalo isto kao i meni? Nije njena oštrica bila tako nesalomiva … Znaš, sećam se kada si bila mala devojčica, uveče u krevetu, plašeći se mraka, pribijala bi se čvrsto uz mene, a ja bih te držala za ruku dok ne zaspiš. Kasnije…nikako nisam mogla da shvatim, zašto? Zašto si me izneverila? Kakav si to savez i u ime čega sklopila skrivajući se u ćutanju? Zar je malo udobnosti bilo toliko dragoceno?” 

“Veruješ li zaista da je ćutanje udobna zavetrina? Ne postoje, Li, uvek dobri i ispravni putevi. Ponekad ih jednostavno nema. Onda svako bira prema svojoj meri i snazi manji teret koji može da nosi. I niko nema prava nikom da sudi prema svojim merilima. Radila sam isto što i ti, samo na svoj način – borila se da opstanem i pronađem mir.”

 “I? Može li se uživati u miru uprkos tuđem nemiru?”

“Nemoguće je pronaći mir tamo gde sve gori u plamenu. Nemoguće je držati se po strani, nemir je kao zaraza. Ima moć da se širi, poput vatre, koliko god se trudiš da te zaobiđe. Niko u vatri nije ostao hladan, samo neko sagori pre, neko kasnije. Ali hladan ne ostaje niko. Na kraju krajeva, platila sam veću cenu nego ti.”

 “Uživala sam u tome. Uživala sam da gledam kako se tvoje vrline pretvaraju u tvoju zlu sudbinu,“ ponovo je izraz na licu Li postao izveštačeno ironičan i podrugljiv, više želeći njim da povredi Mo, nego što je uistinu osećala zlurado zadovoljstvo.“To je pravda, ona kosmička, koja uspostavlja ravnotežu na ovom svetu. Život ne voli kukavice. Ono što si postala udovoljavajući njoj život nije voleo, kaznio je to surovo. Život nagrađuje borce.“

 “A sebe smatraš uspešnim borcem? Pogledaj se, Li!  Koja je tvoja borba i šta su tvoje pobede? Čim se one mere? Brojem uklonjenih sa svoje pravolinijske putanje, brojem podanika, uspesima koji ne pitaju za usputne žrtve? Ono što je mama radila nesvesno, ti radiš svesno i to bez trunke savesti. Čemu sve ono što nazivaš uspehom kad ne možeš da se oslobodiš nečega što si davno trebala pokopati? Živiš zarobljena u  paklu iz prošlosti i sve na svom putu vučeš tamo. Postoji li opravdanje za toliku gorčinu i bes koji seješ? Oslobodi se Li, oslobodi sebe, oslobodi mene i sve koji su ti u blizini!“

“Znaš, čudi me da nisi religiozna, Mo. Oduvek si bila puna tog moralnog sranja. Oduvek ti je išlo od ruke držanje propovedi,” nepokolebljiva u svojim napadima, zaslepljena besom, Li je gubila kočnice. Bio je to uobičajen, bezbroj puta razmotan film, s nepogrešivom tačnošću i utvrđenim redosledom koraka.

Mo se pod snagom uzbuđenja izazvanog optužbama već činilo da se stolica ispod nje ljulja toliko da će je zbaciti sa sebe kao da je zajahala neukroćenog konja: “To se zove plemenitost i razboritost! ”, glas joj je podrhtavao.

 “O, plemenita i razborita Mo… O, tako si puna vrline, Mo… Molim te, ne laskaj sebi, muka mi je!!!”

Mo poskoči sa stolice i priđe prozoru vidno uznemirena: “Ne znam čemu uopšte ponovo ovaj razgovor? Besmisleno je, rekla sam to još odavno, pre mnogo godina. Ukopana si u rov koji ne želiš da napustiš i zato smesta želim da se ovo prekine!”

 Li se nije ni osvrnula. Nepomično sedeći, zurila je u čašu u ruci netremice, kao da će u njoj pronaći odgovore za kojim godinama očajnički traga. Kroz odškrinuto okno dopirao je svež, oštar vazduh koji najavljuje svitanje. Mo se odvoji od prozora i ponovo priđe stolu. Na njeno veliko iznenađenje Li više nije bila tamo. Kao što se neočekivano pojavila, neočekivano je i iščezla. Negde iz daljine, spolja, dopirao je zvuk usamljenog motora automobila. Sat na zidu nagoveštavao je da je noć na izmaku.

***

Starica je umrla u zoru. Otišla je ostavljajući za sobom neveliku imovinu i pretežak teret – zatrovane duše natopljene gorčinom i neprijateljstvom onih koje su trebale biti njena najvrednija zaostavština. Ni njen odlazak nije mogao to da popravi.

Nakon sahrane, Li se zaputi prema Mo. Na trenutak zatreperi krhka nada u srcu Mo, nada koja je godinama kao zgrčena ptica šćućurena čekala negde na onom, kao zenica, bolnom mestu iza grudne kosti.

“Ključ od stana… znam da ćeš se zadržati još neko vreme… ja putujem odmah”, rekla je tiho Li, okrenula se i otišla. Bile su to jedine reči kojima je narušeno njihovo dugogodišnje ćutanje. Mo je dugo gledala kako se njena figura gubi u daljini. I još dugo, i nakon što je već izgubila iz vida, stajala je kao ukopana i stezala ključ u oznojenom dlanu.

 

 

Izazov u nezgodan čas

Pre otprilike godinu ipo dana prozvana sam u jednoj ovakvoj igri, tada se to zvalo „blogerski izazov“, ali mrzelo me da pišem post, a i nije mi se uklapao u koncepciju tog bloga, pa se nisam odazvala. Čini mi se da mi je osoba, koja me tad prozvala, prilično zamerila, tako da ću se ovaj put odazvati na nominaciju iako je došla u veoma nezgodnom trenutku. Obzirom da sam trenutno u velikim pripremama za sutrašnji put na planinu, gde ću provesti narednih 10 dana bez konekcije, preostao mi je, dakle, samo današnji, ionako pretrpan dan, za ovaj post. Situaciju dodatno otežava i to što su me nominovala  čak 3 blogera. Zahvalna sam vam što ste me se setili, ali bih ostale molila da imaju u vidu da od sutra nisam tu. 🙂

Preskočiću deo sa pravilima, jer mislim da su već svima poznata, a ako ne ima ih već dovoljno na drugim blogovima, pa ću preći na odgovore.

Negoslavina pitanja 🙂

1. Verujete li u besmrtnost duše?

Ne znam. Jednim krajičkom duše ostavljam mogućnost za takvo nešto.

2. Verujete li u kosmičku pravdu?

Na žalost, previše je dokaza da ona ne postoji.

3. Umete li da se borite za svoja prava?

Teško. Što sam starija sve teže.

4. Jeste li nekada saginjali glavu, ako jeste, zašto?

Bezbroj puta. Zar mi ovde, nismo svi već odavno pognuli glavu?

5. Da li se i čega stidite?

Ja sam po prirodi stidljiva, ali ne stidim se ničega ozbiljnog. Nemam ljudskih krupnih grešaka kojih bi se stidela.

7. Verujete li u večnu ljubav?

Majke prema deci – da. Što se tiče ljubavnog života muškarca i žene nikad ne znaš šta se može pokazati kao slaba karika. Lepo je to izloženo u ovoj pesmi:

default

8. Da li prema nekome imate dug i ako imate, nameravate li da ga vratite?

Mislim da nisam nikom ništa dužna, osim svojoj deci.

9. Da li neko prema vama ima dug i očekujete li da vam ga vrati?

Novčano – ne. Što se tiče drugih stvari – ljudi su nezahvalni, navikla sam na to. Ne obazirem se previše na sitne nezahvalnosti i ne pamtim ih.

10.Kolika vam je plata – šalim se, koliko kugli sladoleda obavezno naručujete?

Kupujem samo gotov, fabrički sladoled. Jedem one najveće: best, king…Sad, koliko bi to bilo kugli..pojma nemam.

11. Koliko para vam fali pa da budete kompletno srećni i zadovoljni?

Kompletnu sreću ne mogu da kupim novcem, ali moje trenutne novčane potrebe umirilo bi jedno 200 000 evra i 2 000 evra mesečne plate.

Sizifova pitanja 🙂

1. Lažete li?

Naravno, zar postoji čovek koji ne laže? Ali se trudim da moje laži nikoga ne povrede. Ustvari, najčešće i lažem kada želim da ublažim neprijatnu istinu.

3. Šta od onoga što radite smatrate gubljenjem vremena?

Mnogo toga. Virtuoz sam u gubljenju vremena.

6. Gde ćete na more kad prvi put budete imali priliku (novaca i vremena, hteo sam reći)?

Pre 20-ak dana sam se vratila s mora. Bila sam u Korčuli. Kada ću i gde sledeći put, rano mi je sad da razmišljam.

7. Imate li gramofon ili kasetofon (i šta više volite)?

Ne. Pobacala sam ih odavno. Volela sam ploče.

8. Vozite ili vas voze?

Ovo je dvosmisleno pitanje 🙂

9. Koliko ste vezani za maminu kuhinju?

Šta je to? (mama i ja već više od 20 godina ne živimo u istom gradu)

10. Najstarije koleno u vašoj široj porodici (ako nije tajna koliko ima godina)?

Nemam baš mnogo kontakta sa širom porodicom, tako da nisam sigurna.

11. Jeste li nekada u životu nešto ili nekoga čekali (ne mislim ispred prodavnice, naravno)?

Nisam baš naročito strpljiva kad je čekanje u pitanju. Moja strategija, verovatno zato, nikad i nije bila čekanje. Sklonija sam da forsiram, nego da čekam. 

Banetova pitanja 🙂

Zašto si pokrenula blog?

Jeftina zabava. A i pisala sam ponešto, pa da s nekim to podelim.

Šta te najviše nervira kod ljudi?

Bezobrazluk, primitivizam, neiskrenost, histerija, glupost.

Šta najviše ceniš kod ljudi?

Toplinu i iskrenost.

Da li je još/ga voliš ?

Ne znam više koga volim.

Omiljena knjiga i o čemu se radi ako je manje poznata?

Imam jednu prijateljicu koja redovno dođe i kaže: „Strašno dobar film, tako sam plakala dok sam ga gledala.“ E tako je, izgleda i kod mene, i sa filmovima i sa knjigama. Pamtim knjige koje me rasplaču. Plačem uvek kad čitam zadnje poglavlje „Derviš i smrt“ ili „Beskrajnu priču. To je ono što mi trenutno pada na pamet.

Omiljeni film, nemoj da govoriš o čemu se radi ako je manje poznat.

„Poslednji kineski car“

3 citata koji vas vode kroz život

Ne razmišljam o citatima kada živim, donosim odluke i slično.

Odakle ste. koji grad, država?

Mesto rođenja – Banja Luka, detinjstvo i ranu mladost provela u Sarajevu, ostatak i trenutno u Novom Sadu.

Omiljena hrana, ako nije uobičajena i recept molim !!!

Pizza

Omiljeno piće, ako je rakija, šalji da proverim kvalitet !!!

Kafa

Recite nešto što nikome niste rekli, budite ISKRENI !!!

Ne mogu da se setim.

Preskočiću 11 činjenica o sebi, jer mislim da ih je već sasvim dovoljno bilo napisano tokom odgovora u ovom postu. Obzirom na ogromnu žurbu u kojoj sam trenutno, ostaću dužna prozivku i pitanja, a dopisaću ih kada se vratim. 

A sad, nastavak pakovanja! 🙂 (Izvinjavam se zbog eventualnih grešaka, nisam stigla ni da prekontrolišem post)