Čarobna mašina

FlyingHome

Ja imam čarobnu mašinu, pa samo zatvorim oči

i moja kuća na šarenom sagu od lišća i mahovine poleti.

Proletim kroz oblake belih ptica i mašući ih pozdravljam 

na magičnom putovanju.

Ja imam čarobnu mašinu pa ulovim dobar vetar

i čamac od orahove ljuske u rečne kovitlace porinem,

te me nose jata riba kroz svetlucavu avanturu.

Ja imam čarobnu mašinu u hladu stoletnje krošnje

gde me šapat lišća na put zemaljskim dubinama vodi

pa kroz pukotine magične u podzemne dvorce zalutam.

Ja imam čarobnu mašinu ispod ružičastog jastuka,

 na stotine šarenih leptira sa jastučnice je pokreće.

Pokloni mi jedan osmeh i vodim te na sledeće putovanje. 😉

Advertisements

Dvorac na nebu

clouds-castles-blue-sky-air-castle-雲-城-青空-空気-城-576x1024Školsko zvono prolomilo se holom. Utrčavamo zadihani. Prva učionica desno, I /1. Ovo je drugi dan škole u njegovom životu. I dalje sam prilično nervozna, ali nedostatak vremena i brzina kojom se rastajemo donekle mi olakšavaju situaciju. U žurbi ne stižem da razmišljam kako se osećam.  Nakon toga, ne vidim ga ceo dan, jer radim popodne i mimolilazimo se. Vidimo se tek uveče. Posle večere i gledanja televizije, spreman je za spavanje. Koristim priliku da legnem pored njega i saznam nešto više o tome kako je proveo dan.

„Da li si bio pažljiv u školi?“

„Pa, onako…“

„Zašto – pa onako…?“

„Malo sam gledao kroz prozor.“

„A zašto gledaš kroz prozor na času kad smo se dogovorili da pažljivo slušaš učiteljicu?“

„Nebom su prolazili veliki beli oblaci i ja sam morao da ih gledam. Jedan je ličio na ogromnog belog zeca koji mrda ušima. Samo nije skakutao nego je klizio, kao po ledu. Onda se taj zec sudario sa ogromnim belim grmom i nastao je dvorac.“

„Priznajem, to je baš zanimljivo. I šta je bilo onda?“

„Onda je učiteljica pitala: „ A zašto ti ništa ne radiš?“

„Ne znam na kojoj je strani zadatak.“

Prišla je i pokazala mi.

„Bili su nacrtani neki ljudi i deca na ulici. Trebalo je da zaokružim zelenom bojom ko se ponaša dobro, a crvenom ko loše. Ali Matija, Aleksa i Stefan su mi se opet rugali. Rekli su da sam mali, da imam ime koje ne postoji i da će i u mojoj školi oni opet biti glavni kao što su bili u vrtiću. Plašio sam se da će opet prići da me guraju i tuku, pa sam se malo uvukao u klupu.“

„Matija, Aleksa i Stefan?! Pa oni ne idu s tobom u razred, ne idu čak ni u tvoju školu!“

„Idu, idu…“

„Kod tvoje učiteljice, sede u tvojoj učionici ?!“ (Skoro da sam poverovala.)

„Ne, oni vire kroz vrata.“

„Izmišljaš.“

„Ne izmišljam, stvarno!“

„Učinilo ti se. A šta je učiteljica na to rekla?“

„Nije ih primetila. Znaš, kad porastem biću najveći i najjači i svi će me se plašiti!“

„Sigurna sam da će biti tako. Hajde sad spavaj.“

Okrenuli smo leđa jedno drugom. Kao da mi se tovar kamenja sručio na grudni koš. Mislila sam da su neki događaji ostali tamo u nekom vrtiću zauvek. Bila sam ubeđena da Aleksa, Matija i Stefan neće ići u ovu školu i ovaj razred.