Igralište

boy_with_dirty_face_10100005360Život je korov. Seme oduva vetar do grudve škrte zemlje u pukotini kamena i iznikne biljka. Pod hirovitom milošću neba i sunca, vodi borbu na život i smrt za kapi kiše i malo minerala. Nemoćna da zahvati koliko joj je potrebno, grčevito se bori i otima onoliko koliko trenutak dozvoli. I živi od trena do trena, terana nekim unutrašnjim neobjašnjivim zapisom neshvatljive svrhe i namene, ili ko zna čim. Život je korov i živi i kada se čini nemoguće, nađe sebi put.

Ali negde u velikim staklenicim, na obilju brižljivo birane zemlje i apotekarski dozirane vlažnosti, u bahato raskošnim uslovima, džikljaju biljke blistavih listova. I ništa… Sve nastavlja da teče i okreće se neometano, precizno i  tačno po odnekud, ko zna otkud, utvrđenim pravilima. Nijedna ovozemaljska sudbina neće poremetiti taj redosled, nijedan atom u ovom svemiru neće zakasniti tamo kuda je krenuo i sve će nastaviti da funkcioniše besprekorno onako kako je negde, ko zna gde i zbog čega zapisano. Pravda je reč koja postoji samo u našim malim ljudskim glavama.

Oktobar je. Dani postaju sve kraći i kraći povlačeći se pred najezdom kiša i slutnjom i mirisom snegova. Noć polako i neosetno preuzima dominaciju kradući po malo od svakog dana. Mi bismo da je dan duži, to nam se čini pravednije, jer je to ono kako nama odgovara. Tako mi uglavnom i merimo pravdu, prema vlastitim potrebama. A logika, nje nam nikad ne zafali da branimo svoj rov.  Opravdanja uvek s lakoćom pronalazimo, samo kad ustreba. Lako sebe slažemo, lako zažmurimo i glumimo pravednike.

Oktobar je na velikom dečijem igralištu. Sunce uveliko obara svoju lučnu putanju ka horizontu. Ipak, s vremena na vreme, u podne još ponekad zna biti veoma toplo. Sunčam se kao gušter na klupi, grabeći ono malo zaostalih toplih zraka što su zakasnili da odlete na jug s lastama i rodama. Nedaleko, ulicom do koje mi pogled seže, lagano klizi zaprežno vozilo. U njega upregnuto bez žurbe kaska, pognute glave, trzajući lopaticama i razmahujući olinjalim repom da rastera par dosadnih mušica, neugledno i mršavo konjče. Na kolima, nevešto sklepanim od dasaka, dograđena skalamerija, nešto poput šupe, samo bez krova, a na čelu sedi mlađi prljav i trošno odeven par. Nije neobično videti ovakva vozila u našem gradu. Svraćaju negde s periferije, sa margina života i naše savesti, motajući se oko kanti za otpatke, ne bi li probrali među onim što je odbačeno nešto korisno za sebe, nešto što bi im dobro došlo ko zna za šta. Kola se zaustaviše pored kontejnera na drugoj strani ulice, a par užurbano poskoči, kao da se do malopre nisu lenjo vukli ulicom i otrčaše do ograđenog boksa da pretresaju otpatke.

Najednom odnekud – niotkud, iz tovara raznovrsnih drangulija, kojim je već dobro pretovaren njihov komičan prtljag, iskoči mali musavi dečak, u prljavoj i iscepanoj odeći. Zatrča se na suprotnu stranu ulice do ljuljaški i klackalica na igralištu da otme malo vremena za sebe, dok ono dvoje obavljaju „posao“. Neke majke odmah pozvaše svoju decu ne bi li ih diskretno udaljile od njega, pa se igralište malo raščisti od gužve. A njemu baš dobro dođe ovako raščišćen teren, jer za čekanje na rekvizite on ionako ne bi imao vremena. Razlete se na sve strane u žurbi ne znajući gde bi pre: nekoliko zamaha ljuljaškom, pa spust niz tobogan, pa penjalica i opet ljuljaška…i tako u krug sve saplićući se u trku i žurbi o šljunak kojim je prekriveno igralište. Njegova zabava ne potraja ni pet minuta kad se začu glas muškarca s druge strane ulice. Doziva ga ljutito i govori mu nešto na jeziku koji ne razmem. Dečak pretrča ulicu i u dva skoka nađe se ponovo na kolima, te poče prihvatati neke sitnice, koje su mu dodavali i ubacivati ih u onaj smešno i otužno sklepan prostor za prtljag. Čim to potovari, opet skoči i dojuri do igrališta, te se opet razlete po spravama, pa ga opet nakon nekoliko minuta ljutito pozvaše i izgrdiše. Zatim se svi zajedno u žurbi popeše na kola, a dete nestade negde u onom metežu beskorisnih, odbačenih stvari, valjda isto tamo gde se krio i pre nego što su se zaustavili. Konjče zakasa lagano, kao da do malopre ono dvoje nisu bili onako zauzeti i lagano otklizi dalje niz ulicu u potrazi za novim „nalazištem“.

Osetih da mi je hladno, a i klupa mi se iznenada učini neudobna. Moje dete uzbuđeno dotrča do mene da me obavesti kako su pronašli puževe, mnogo puževa, na jednom mestu i uze me za ruku te odvuče onamo. Dobro mi dođe da malo razbistrim glavu od iznenadnog neraspoloženja koje me spopalo. Tamo se iskupilo već dosta dece, a i odraslih, pretežno mama. Desetak puževa bilo je poređano na proređenoj travi uz utaban puteljak. Neke mame savetovale su decu, očito smatrajući da svaki momenat treba iskoristiti za životne lekcije, kako je lepo brinuti o drugim bićima, te da bi mogli puževe nahraniti, pa oni pohrliše da im prave dvorac od zemlje i gomilaju lišće kako bi ovi imali šta da jedu.

Oktobar je na velikom dečijem igralištu. Još neko vreme na njemu će se iskupljati deca iz kvarta, a zatim će opusteti klackalice i ljuljaške i zamreće smeh i cika pred nadolazećom hladnoćom, kišama i snegom. I na pomalo čudan način – u tome kao da ima neke tajanstvene pravde. 

Advertisements

Sat

images (1)

Voz je jurio vrtoglavom brzinom. Probijajući se prepunim hodnikom, lutao je tražeći slobodno mesto. Obuzimali su ga nesnosna malaksalost i vrtoglavica. Klizna vrata jednog od kupea, tik ispred njega, otvoriše se i napolje izađe stariji gospodin. Brže-bolje utrča da se smesti na upražnjeno mesto, ne rizikujući da ga preduhitri bilo ko od putnika. Udobnost sedišta donese mu olakšanje. Opušten, uz truckanje i ljuljuškanje, te monoton zvuk metalnih točkova što klize po šinama, brzo utonu u san. Ni sam nije siguran koliko je spavao i, mada se činilo kao tren, kada je otvorio oči, kroz prozor opazi nepoznat predeo. „Kakav baksuz!“, razbesni se. Prespavao je svoju stanicu. Poskoči sa sedišta i poče uspaničeno da se probija kroz gužvu duž hodnika. Preznojavao se od napora dok se tiskao kroz načičkanu gomilu. U nogama je osećao olovnu težinu i jedva ih odizao od tla. Činilo se da se nikada neće probiti do izlaznih vrata. Gubio je dah, jedva disao. Konačno, teška metalna vrata otvoriše se uz cijuk i on izlete kao ispaljen iz katapulta na peron. Nije imao orjentaciju, niti ideju kuda da se zaputi. Nasumično je odabrao smer i odlučno krenuo u pokušaju da se vrati na stanicu na kojoj je propustio da izađe. Noge su mu i dalje bile teške, ljuljao se, vrtelo mu se u glavi, menjao je smer, saplitao se, posrtao i padao…Činilo se da njegovom putovanju nema kraja. Nikada neće stići na odredište. Grudi kao da su bile prignječene nevidljivim teretom. Borio se za vazduh. Disao je sve teže i teže. Osvajala ga je panika..ugušiće se..ne može više…mora da udahne…

***

Uz snažan trzaj tela i prigušen jauk poskoči iz postelje i uspravi se. Grudi su se konačno oslobodile i ponovo je nesmetano mogao da udahne. Bio je obliven znojem, gotovo sasvim mokar. Bacio je pogled na sat koji se nalazio na noćnom ormariću. Svetleći display pokazivao je 03.01. Zario je glavu među šake i nalaktio na zgrčena kolena. Taj san mučio ga je sve češće u poslednje vreme. Uporno se ponavljao, skoro uvek isti. Putovao bi, a zatim prespavao svoju stanicu. Nekada je putovao vozom, katkad autobusom ili čak nekim trećim prevoznim sredstvom, ali uvek bi se ponovio taj kritičan trenutak nesretno propuštenog izlaska u pravo vreme. Napori da se nakon toga vrati tamo, kuda se zaputio, bili su krajnje mučni i jalovi. Nikada nije stizao na odredište. Umesto toga budio se izmučen, iscrpljen i bez daha, a na satu bi uvek bilo 03.01.

Počinjao je već da se plaši tih bizarnih noćnih dešavanja. Sam san mu nije predstavljao toliki problem, iako ga je ostavljao bez daha, koliko činjenica da je sat svaki put pokazivao isto vreme. Iz nejasnih razloga to mu je delovalo sablasno. Kao poruka koja je stizala iz neko drugog sveta. Hvatala ga je jeza. Odluči da naredni put ne gleda na sat. Jedino to je mogao kontrolisati. Neobičan san nije imao načina da spreči.

Sledeće noći, kao po tajanstvenom scenariju, sve se gotovo identično ponovilo i opet se probudi boreći za vazduh uspaničeno. Odlučan da uspostavi kontrolu pokuša da se umiri i ponovo zaspi. Ali uzalud…Kao da je vetar lovio u zamku. Zidove sobe ritmično je oblivalo rotaciono svetlo noćnih uličnih perača. Parkirana cisterna tik ispod prozora, brujanje motora i njihovo bezobzirno dovikivanje terali su san. Navukao je pokrivač preko glave pokušavajući da ispod improvizovanog šatora pronađe mir. Ali ispod pokrivača se teško disalo, a glasovi bahatih perača i tamo su se probijali. Otkrio se. Zatim se ponovo pokrio. Pa otkrio … pa pokrio … okrenuo na jednu … pa na drugu stranu … stiskao kapke … pokušavao da umiri disanje… Uzalud. San je otišao u nepovrat. Izmigoljio se. Iskoprcao. Na kraju se predao i legao na leđa zureći u mračanu tavanicu. Ni sam ne zna koliko je dugo tako ležao, ali činilo mu se kao večnost. Ulični perači odavno su napustili trg ispod prozora. Na ulici i u sobi vladali su mrak i tišina. Začudio se da već nije svanulo.

„Koliko li je sati?“, zapita se. Mahinalno se okrenu prema noćnom ormariću na kom je stajao sat da proveri. Svetleći displej pokazivao je 03.01.

 „Do đavola!“, zaprepasti se. Obuze ga strah. „Ovo mora prestati!“

Pokušavao je da nađe racionalno objašnjenje. Ništa logično nije mu padalo na pamet. Strah je polako prerastao u bes. Okončaće ovo još večeras. Ustade, hladnokrvno uze sat s noćnog ormarića i svom snagom zavitla njim prema zidu. Zvuk lomljene plastike prolomi se noćnom tišinom. Nekoliko sitnih delova frci i razlete se po sobi, a najveći deo, koji je još bio u jednom komadu, pade i otkotrlja se uz zveket u najbliži ćošak. Stajao je neko vreme nepomično oborene glave. Osećao je stid. Stid pred samim sobom. Stideo se svog iracionalnog straha i praznoverja. Stajao je kao malo dete pred mračnom prostorijom u koju se plaši da kroči, iščekujući sablast iza vrata. Toliko uplašen da gubi razum i kontrolu, sam sebe nije mogao da prepozna. Pokuša da se pribere. To je samo san. Nema vradžbina, viših sila, sablasnih poruka s drugog sveta, niti sudbinskih znakova. Smešne su besmislice koje mu se motaju po glavi. Polako ode do ćoška u kom je ležao polomljen sat. Tačnije, ono što je od njega ostalo. Odmah zapazi da u mraku još uvek svetli display. Neki plastični delovi nedostajali su, ali baterija je bila na svom mestu, a napukao display pokazivao je zaglavljeno vreme: 03.01. Pokušao je da otvori poklopac pregratka u kom su bile smeštene baterije, ne bi li ih izvukao i tako isključio display, ali od siline udara jezičak se zaglavio i nije mogao da ga pomeri. Duboko je uzdahnuo. Odloži sat na noćni ormarić i vrati se u krevet. Do jutra više nije uspeo da zaspi.

***

Ustao je rano iscrpljen nesanicom. Polako se obukao i pre nego se umio i popio jutarnju kafu, ogrnu mantil, uze sat i siđe niz stepenište do obližnjeg kontejnera za otpatke. Starica, trošno obučena, prebirala je sadržaj odbačenog džaka u kom su se nalazile neke sitnice.

Pruži joj sat. Pogleda ga upitno.

„Šta je sa satom, radi li?“, upita starica grubo, hrapavim glasom.

„Možda bi se mogao popraviti“, odgovori. „Samo ga odnesi što dalje. Budi me iz sna i pokazuje vreme koje me plaši.“

„To je samo sat. Ne mogu odneti vreme koje te opominje i plaši, to ne mogu.Ono je tvoje, tako je zapisano. Zaborav je lažno sklonište. Od sebe nema bežanja. Bolje bi bilo da se navikneš.“

Pruži mu ponovo sat i nastavi da pretura po džaku.

Uze ga nevoljko. Bio je zbunjen. Poče da prevrće sat po rukama odsutno, a zatim ga tutnu u džep mantila. Stajao je tako još neko vreme ne znajući šta dalje. Baci pogled na prozor svoje sobe. Jutarnje sunce ogledalo se u oknima bacajući snažan odbljesak svuda naokolo. Duboko uzdahnu i lenjo krenu nazad ka stepeništu.