Igralište

boy_with_dirty_face_10100005360Život je korov. Seme oduva vetar do grudve škrte zemlje u pukotini kamena i iznikne biljka. Pod hirovitom milošću neba i sunca, vodi borbu na život i smrt za kapi kiše i malo minerala. Nemoćna da zahvati koliko joj je potrebno, grčevito se bori i otima onoliko koliko trenutak dozvoli. I živi od trena do trena, terana nekim unutrašnjim neobjašnjivim zapisom neshvatljive svrhe i namene, ili ko zna čim. Život je korov i živi i kada se čini nemoguće, nađe sebi put.

Ali negde u velikim staklenicim, na obilju brižljivo birane zemlje i apotekarski dozirane vlažnosti, u bahato raskošnim uslovima, džikljaju biljke blistavih listova. I ništa… Sve nastavlja da teče i okreće se neometano, precizno i  tačno po odnekud, ko zna otkud, utvrđenim pravilima. Nijedna ovozemaljska sudbina neće poremetiti taj redosled, nijedan atom u ovom svemiru neće zakasniti tamo kuda je krenuo i sve će nastaviti da funkcioniše besprekorno onako kako je negde, ko zna gde i zbog čega zapisano. Pravda je reč koja postoji samo u našim malim ljudskim glavama.

Oktobar je. Dani postaju sve kraći i kraći povlačeći se pred najezdom kiša i slutnjom i mirisom snegova. Noć polako i neosetno preuzima dominaciju kradući po malo od svakog dana. Mi bismo da je dan duži, to nam se čini pravednije, jer je to ono kako nama odgovara. Tako mi uglavnom i merimo pravdu, prema vlastitim potrebama. A logika, nje nam nikad ne zafali da branimo svoj rov.  Opravdanja uvek s lakoćom pronalazimo, samo kad ustreba. Lako sebe slažemo, lako zažmurimo i glumimo pravednike.

Oktobar je na velikom dečijem igralištu. Sunce uveliko obara svoju lučnu putanju ka horizontu. Ipak, s vremena na vreme, u podne još ponekad zna biti veoma toplo. Sunčam se kao gušter na klupi, grabeći ono malo zaostalih toplih zraka što su zakasnili da odlete na jug s lastama i rodama. Nedaleko, ulicom do koje mi pogled seže, lagano klizi zaprežno vozilo. U njega upregnuto bez žurbe kaska, pognute glave, trzajući lopaticama i razmahujući olinjalim repom da rastera par dosadnih mušica, neugledno i mršavo konjče. Na kolima, nevešto sklepanim od dasaka, dograđena skalamerija, nešto poput šupe, samo bez krova, a na čelu sedi mlađi prljav i trošno odeven par. Nije neobično videti ovakva vozila u našem gradu. Svraćaju negde s periferije, sa margina života i naše savesti, motajući se oko kanti za otpatke, ne bi li probrali među onim što je odbačeno nešto korisno za sebe, nešto što bi im dobro došlo ko zna za šta. Kola se zaustaviše pored kontejnera na drugoj strani ulice, a par užurbano poskoči, kao da se do malopre nisu lenjo vukli ulicom i otrčaše do ograđenog boksa da pretresaju otpatke.

Najednom odnekud – niotkud, iz tovara raznovrsnih drangulija, kojim je već dobro pretovaren njihov komičan prtljag, iskoči mali musavi dečak, u prljavoj i iscepanoj odeći. Zatrča se na suprotnu stranu ulice do ljuljaški i klackalica na igralištu da otme malo vremena za sebe, dok ono dvoje obavljaju „posao“. Neke majke odmah pozvaše svoju decu ne bi li ih diskretno udaljile od njega, pa se igralište malo raščisti od gužve. A njemu baš dobro dođe ovako raščišćen teren, jer za čekanje na rekvizite on ionako ne bi imao vremena. Razlete se na sve strane u žurbi ne znajući gde bi pre: nekoliko zamaha ljuljaškom, pa spust niz tobogan, pa penjalica i opet ljuljaška…i tako u krug sve saplićući se u trku i žurbi o šljunak kojim je prekriveno igralište. Njegova zabava ne potraja ni pet minuta kad se začu glas muškarca s druge strane ulice. Doziva ga ljutito i govori mu nešto na jeziku koji ne razmem. Dečak pretrča ulicu i u dva skoka nađe se ponovo na kolima, te poče prihvatati neke sitnice, koje su mu dodavali i ubacivati ih u onaj smešno i otužno sklepan prostor za prtljag. Čim to potovari, opet skoči i dojuri do igrališta, te se opet razlete po spravama, pa ga opet nakon nekoliko minuta ljutito pozvaše i izgrdiše. Zatim se svi zajedno u žurbi popeše na kola, a dete nestade negde u onom metežu beskorisnih, odbačenih stvari, valjda isto tamo gde se krio i pre nego što su se zaustavili. Konjče zakasa lagano, kao da do malopre ono dvoje nisu bili onako zauzeti i lagano otklizi dalje niz ulicu u potrazi za novim „nalazištem“.

Osetih da mi je hladno, a i klupa mi se iznenada učini neudobna. Moje dete uzbuđeno dotrča do mene da me obavesti kako su pronašli puževe, mnogo puževa, na jednom mestu i uze me za ruku te odvuče onamo. Dobro mi dođe da malo razbistrim glavu od iznenadnog neraspoloženja koje me spopalo. Tamo se iskupilo već dosta dece, a i odraslih, pretežno mama. Desetak puževa bilo je poređano na proređenoj travi uz utaban puteljak. Neke mame savetovale su decu, očito smatrajući da svaki momenat treba iskoristiti za životne lekcije, kako je lepo brinuti o drugim bićima, te da bi mogli puževe nahraniti, pa oni pohrliše da im prave dvorac od zemlje i gomilaju lišće kako bi ovi imali šta da jedu.

Oktobar je na velikom dečijem igralištu. Još neko vreme na njemu će se iskupljati deca iz kvarta, a zatim će opusteti klackalice i ljuljaške i zamreće smeh i cika pred nadolazećom hladnoćom, kišama i snegom. I na pomalo čudan način – u tome kao da ima neke tajanstvene pravde. 

Advertisements

32 мишљења на „Igralište

    • Životi su nam puni ovakvih priča. Ali dala sam sebi zadatak da sledeći post koji napišem ne sme da bude tužan (bar da bude neutralan), ili ga neću ni napisati. Uh, već me strah kako ću to ispoštovati. 🙂

      • Nisi malodušna. Samo što kao pojedinci mislim da se i sami gubimo sa pojmom “pravda“, jer smo previše okruženi površnim show-biz-om, koji svima remeti egzistenciju i prirodni balans. Možda sam i ja malo više samokritična ovih dana…
        U svakom slučaju, tvoja priča je odlična, sa gomilom pitanja i dilema koje podstiče.

  1. jednom sam videla jednu slicnu porodicu sa nekim improvizovanim prevoznim sredstvom. Izrazi njihovih lica su bili mnogo sretniji od izraza porodica koje sam vidjala. Naravno, tezina zivota je neuporediva, ali to neko zajednistvo i osmeh koji im je lebdeo na licu pamtim do danas. Pravda..samo rec izlizana od upotrebe.

  2. Повратни пинг: Kako vas zamišljam: Mojra | Vesna Ćuro-Tomić

  3. Mi kao ljudi tesko shvatamo postojanje patnje i nepravdu ovog sveta… Gledajući jednom lica nekog izmučenog naroda u Aziji palo mi je na pamet da je patnja možda ta koja obuzdava ego čoveka… Narodi koji su najvise patili imaju taj pogled… ljudski. Ne znam.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s