Rastanak za pamćenje

rastanakDa li je rastanak u tišini, bez objašnjenja i pozdrava, dostojan velike ljubavi?  Prave ljubavi morale bi imati dostojan rastanak. Ono što mi je obično uvek ostajalo u sećanju nakon minulih ljubavi su: prvi susret, par nezaboravnih trenutaka i … rastanak. Dramatičan rastanak kao da je overavao minulu  ljubav, potvrđujući njenu snagu snagom svog raspada. Ali, naša ljubav obolela je od misteriozne bolesti zapadajući u nejasan tok. Nizale su se prećutane nedorečenosti i crkavala je tiho, pod nejasnim okolnostima. I kao da zbog toga nikad nisam bila sigurna da li je uistinu okončana ili na tajanstven način još uvek preživljava. Godinama posle, bila sam zamišljena i zapitana. S vremena na vreme obuzimali bi me trenuci melanholije. Koprcajući se da stresem sa sebe te nevidljive niti, u koje sam se uporno iznova upetljavala, počinjala bih zanimljivu igru. Izvodila sam čitave predstave na nekom svom filmskom platnu u pokušaju da oslikam dramatičan kraj koji mi je toliko nedostajao, ne bih li tako konačno i neopozivo arhivirala svoju jogunastu ljubav u spomenar.

Režirala sam onako kako se režiraju filmovi. Bilo je argumentovano, konačno i oslobađajuće, dostojno jedne velike ljubavi. Zamišljala bih pozornicu, dijaloge, vreme, doba dana… kao da biram haljinu koju ću obući. Da li je bila tišina, ili se čula muzika, žamor ili zvuk kiše…? Da li se odigrava na ulici ili u sobi, restoranu, na železničkoj stanici…? 

Uglavnom bih se opredelila za ulicu ili stanicu, najčešće železničku. Gužva, prolaznici, vozovi ili autobusi koji dolaze i odlaze…mučan dijalog, teške reči i ugušene optužbe koje su godinama čekale da budu izgovorene i težak osećaj samoće… U gužvi, među strancima, čovek je uvek najusamljeniji. Nema te osame koja može da se poredi sa samoćom među ljudima. I uvek bih dodavala kišu. Sunce nekako ne ide uz rastanke. Čak ni sneg. Ne znam zašto je kiša toliko tužna, ali ona uvek odiše setom, mislim da je za rastanke bez premca.

Ali ponekad bismo bili u stanu, zajedničkom, prepunom bolnih uspomena na sretne trenutke. Nakon noći provedene u raspravi, uzajamnim optužbama i nesanici, spavanju u odvojenim sobama, možda čak i na fotelji… ujutru – bledi, tmurni, ispunjeni gorčinom i prazninom – rastajali bi se. Tihi koraci do izlaznih vrata, kratka pauza, pogled ispod oka, pa opet užurban hod i odlazak.

Bezbroj puta vrtele su se ove scene u mojoj glavi: zamišljeni dijalozi, prigovori i optužbe, opravdanja, kiša, gužva, stanica, soba, praznina…

I tako… uskraćena za jedan rastanak, nikako nisam uspevala tu ljubav da odložim na policu uspomena. Otela se, izmigoljila. Pa čak i danas, toliko godina posle, rađa se s vremena na vreme onaj stari nemir u vidu njenog lika donoseći sa sobom talase setnog nadahnuća za male izlete u maštu – na stanicu prepunu užurbanih prolaznika i slabu kišu koja upravo počinje da rominja…  

 

 

Advertisements