Rastanak za pamćenje

rastanakDa li je rastanak u tišini, bez objašnjenja i pozdrava, dostojan velike ljubavi?  Prave ljubavi morale bi imati dostojan rastanak. Ono što mi je obično uvek ostajalo u sećanju nakon minulih ljubavi su: prvi susret, par nezaboravnih trenutaka i … rastanak. Dramatičan rastanak kao da je overavao minulu  ljubav, potvrđujući njenu snagu snagom svog raspada. Ali, naša ljubav obolela je od misteriozne bolesti zapadajući u nejasan tok. Nizale su se prećutane nedorečenosti i crkavala je tiho, pod nejasnim okolnostima. I kao da zbog toga nikad nisam bila sigurna da li je uistinu okončana ili na tajanstven način još uvek preživljava. Godinama posle, bila sam zamišljena i zapitana. S vremena na vreme obuzimali bi me trenuci melanholije. Koprcajući se da stresem sa sebe te nevidljive niti, u koje sam se uporno iznova upetljavala, počinjala bih zanimljivu igru. Izvodila sam čitave predstave na nekom svom filmskom platnu u pokušaju da oslikam dramatičan kraj koji mi je toliko nedostajao, ne bih li tako konačno i neopozivo arhivirala svoju jogunastu ljubav u spomenar.

Režirala sam onako kako se režiraju filmovi. Bilo je argumentovano, konačno i oslobađajuće, dostojno jedne velike ljubavi. Zamišljala bih pozornicu, dijaloge, vreme, doba dana… kao da biram haljinu koju ću obući. Da li je bila tišina, ili se čula muzika, žamor ili zvuk kiše…? Da li se odigrava na ulici ili u sobi, restoranu, na železničkoj stanici…? 

Uglavnom bih se opredelila za ulicu ili stanicu, najčešće železničku. Gužva, prolaznici, vozovi ili autobusi koji dolaze i odlaze…mučan dijalog, teške reči i ugušene optužbe koje su godinama čekale da budu izgovorene i težak osećaj samoće… U gužvi, među strancima, čovek je uvek najusamljeniji. Nema te osame koja može da se poredi sa samoćom među ljudima. I uvek bih dodavala kišu. Sunce nekako ne ide uz rastanke. Čak ni sneg. Ne znam zašto je kiša toliko tužna, ali ona uvek odiše setom, mislim da je za rastanke bez premca.

Ali ponekad bismo bili u stanu, zajedničkom, prepunom bolnih uspomena na sretne trenutke. Nakon noći provedene u raspravi, uzajamnim optužbama i nesanici, spavanju u odvojenim sobama, možda čak i na fotelji… ujutru – bledi, tmurni, ispunjeni gorčinom i prazninom – rastajali bi se. Tihi koraci do izlaznih vrata, kratka pauza, pogled ispod oka, pa opet užurban hod i odlazak.

Bezbroj puta vrtele su se ove scene u mojoj glavi: zamišljeni dijalozi, prigovori i optužbe, opravdanja, kiša, gužva, stanica, soba, praznina…

I tako… uskraćena za jedan rastanak, nikako nisam uspevala tu ljubav da odložim na policu uspomena. Otela se, izmigoljila. Pa čak i danas, toliko godina posle, rađa se s vremena na vreme onaj stari nemir u vidu njenog lika donoseći sa sobom talase setnog nadahnuća za male izlete u maštu – na stanicu prepunu užurbanih prolaznika i slabu kišu koja upravo počinje da rominja…  

 

 

Advertisements

28 мишљења на „Rastanak za pamćenje

  1. ja nekako mislim da ako rastanak vapi za nekim „pretresanjem proslosti“, objasnjavanjem, bilo kakvom recju, da tu ima materjala da se nastavi, nisam pametan… verovatno nisam ni u pravu, samo mi palo na pamet dok sam citao pa rekoh da podelim…

  2. Materijala (čitaj želje i ljubavi) bilo je, očito, samo s jedne strane. Za raspravu i pretresanje potrebno je dvoje, a ovde jedna strana izgleda nije imala potrebu da razgovara i objašnjava. Tako mi se bar čini kada povremeno uključim razum i racionalno sve sagledam. 😦
    Ali ostaje pitanje, zašto smo tako prokleti, pa i pored toga, ne možemo neke ljude i ljubavi izbaciti iz srca.

  3. „Oni koji treba da se nađu, naći će se jednog dana“, reče Crnjanski, a ja mislim isto tako o mom „rastaku za pamćenje“. I onda samo ređam pitanja na koja tad nisam dobila odgovor i pričam, pričam, pričam sve ono što sam prećutala…

  4. Prekrasno. Baš me ganulo. Evo, i ovaj tmurni dan je zgodan za okončavanje velikih ljubavi. Bilo bi dobro kada bi ti rastanci mogli da budu prijatniji, recimo da se odigraju u parku, dok sedimo na klupi pod brezom kroz čije lišće prolazi poneki zrak sunca. I naravno, uz rukovanje na rastanku.

  5. Draga Mojra, uskraćena za jedan rastanak… Koliko se ti razlikuješ od ovoga sveta gde većina žena sasvim drugačije misli. Znaš, često se pitam kako je moguće da osoba poput tebe, uskraćena za rastanak i koja doživljava ljubav, i svet i sve ovako kao ti, bude tako smirena, zanesena – a opet da kontroliše taj zanos na neki način, da bude tako tiha – a opet da ostavlja u meni koja čitam ono što ona piše tako glasan trag. Da, veoma mi se svidela priča, valjda sam to svim ovim htela da kažem. 🙂

  6. Uvek se neko negde provuče, jer nam nije jasno do kraja…Kad shvatimo šta je pravi razlog, valjda i prestaje da se javlja seta. A kada će se to desiti – na to pitanje nemam odgovor 🙂
    Prelep tekst Mojra 🙂

  7. Ne znam da li ću potrefiti smisao i poentu teksta, ali zadržavam pravo da sam loše procenio, te mi nemojte zameriti. Po mome mišljenju, ostao je osećaj „zarobljenika u vezi“… I jeste i niste, ne znate na čemu ste, sve polako počinje da bledi, mnogo nerazjašnjenog a počinje da se topi.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s