Iskušenje

girl,rain,graphic,sad,blackwhite,photography-8279c6f2dcc46f6a46ab0861cfb42d52_hUšla je nečujno i unela sa sobom miris kiše. Voda joj se slivala niz kosu, odeću i čizme posvuda ostavljajući barice. Stajala je odsutno raskopčavajući mantil dok joj se na licu ocrtavalo vidno neraspoloženje. Velika, krivudava, vertikalna bora zaposela je sredinu čela odakle nije silazila nijednog trena. On je sedeo zavaljen na kauču s presavijenim novinama u rukama i krišom bacao poglede preko naočala na vrhu nosa. Kiselo-slatkast osvežavajući miris oguljene pomorandže širio se iz činije na stolu i mešao s mirisom kiše koji je maločas unela. 

Sela je ćutke pored njega. Nežno je pogledavši, ovlaš se nasmešio i dotakao joj obraz. Uzvratila mu je osmehom. Ali smešak je narušavao grč koji je stvarala ona duboka, teška bora nikako ne silazeći s njenog čela. Ćutali su oboje neko vreme kao da se nadmeću u ćutanju.

„Tako si pokisla…“ konačno progovori on, bez smelosti da bilo šta pita.

„Veštica stara, prerušila se. Navukla masku paćenice, kako prepredeno“, odgovorila je kiselo se osmehujući. „Život je neopisiv cinik, iskušava nas i podsmeva nam se. Neke nam ljude uporno šalje izlažući nas stalno iznova novim iskušenjima, poput sudbinske kazne.“

***

Godinama je zamišljala susret koji se dogodio tog popodneva. Godinama maštala da ponizi tu ženu onako kako je ona nekada davno ponizila nju. Iznenadni poziv i dogovoren susret nagoveštavali su neočekivanu satisfakciju, budeći i raspaljujući već uspavnu i zaboravljenu glad za osvetom. Smišljala je govore birajući reči, zamišljala svoj pobedonosan izraz lica i njen skrušen pogled i poguren odlazak …  Množila su se zloćudna maštanja kao teška bolest, iždžikljala poput otrovna ploda iz semena koji je upravo ta žena posejala. Otišla je gotovo lebdeći opijena zluradim zanosom, na trenutke se pomalo i stideći same sebe. Samo nije joj bilo važno. U groznici, koja je obuzimala, bila je jedino važna slast neočekivane, dugo priželjkivane, prilike koju je valjalo prigrabiti.

Ali ništa se nije odvijalo onako kako je zamišljala…

Toliko godina je prošlo i prizor s kojim se susrela zbunio je. Namesto ohole i snažne, kakvom je pamti, pred njom se ukazala starica nesigurna hoda i drhtavih ruku, oslanjajući se na štap i teturavo ljuljajući gomilu kostiju s kojih je visila smežurana koža. Postala je sićušna poput deteta. Prstiju iskrivljenih, okoštalih zglobova, vadila je papire iz neugledne tašne, koju je sve vreme grčevito stiskala u naručju kao da je u tom zagrljaju tajanstvena, samo njoj poznata, sigurnost i posmatrala je žmirkavo preko glomaznih naočala sa smešnim ovalnim okvirom. Ipak, i dalje je u onim škiljavim pogledima koje je bacala dok je, pripovedajući jetko o svojoj nevolji, glasom iz kog je, uprkos posvemašnjoj staračkoj nemoći, izbijala iznenađujuća žustrina i postojanost, te u razmahivanju skvrčenog, kvrgavog kažiprsta i stiskanju usana, nazirala istu onu oholost i bešćutnost po kojoj je davno upoznala. Iz tih sitnih znakova jasno je čitala – nije se promenila, nije postala bolja, godine starosti i nemoć nisu je smekšale. Nije bilo kajanja zbog davnih događaja, čak ni svesti o krivici, a kamoli izvinjenja. U njenom držanju nije se naslućivala čak ni najmanja nelagoda.

Naprotiv. Zbog nevolje u koju je zapala, stara je od nje došla zatražiti pomoć. Želeći joj se dodvoriti i pridobiti je, s vremena na vreme, zaverenički se naginjala, stišavala intonaciju i gotovo unosila u lice, kao da su usred špijunskog gnezda i posezala svojom koščatom, kvrgavom rukom prema njenoj nadlaktici tapšući je lagano u znak tobože prijateljskog gesta. Uzmicala je pred tom rukom kao da će je opeći, nabijajući se u naslon stolice kao u slepu ulicu ne mogavši dalje nazad. Sve joj je to izazivalo odvratnost i mučninu. Glas razuma podsećao je kako je ovo prilika koju ne sme ispustit preslišavajući u sebi sve razloge i godinama pripremane monologe da povrati uzdrmanu odlučnost. Trebalo je samo uhvatiti trenutak da stara lipše od one gomile papira što su joj se rasipali iz nemoćnih ruku, da joj zadrhti glas od jetkog besa što tinja u njoj već ceo vek i da poželi da predahne, uhvati vazduh, otpije gutljaj vode sa stola ili već šta drugo, zatim se obrušiti i sručiti joj sve ono što je davno morala progutati i gurnuti u utrobu gde je zastalo zaglaviljeno kao kolac ispod dijafragme mučeći je godinama i  pobedonosno likujući ustati i otići.

Ali ništa od toga nije se dogodilo. Baš ništa…

Koliko god verovali u samostalnost vlastite volje, stvarnost nas svojom nedokučivošću iznenadi primoravajući nas tako često na sopstvenu izdaju. Uz golemo zaprepaštenje, umesto brižljivo pripremanog prezrivog i likujućeg govora, u prizoru koji je od svega ponajviše budio zgražavanje, odnekud, ni sama ne zna kako i otkud, pojavilo se sažaljenje. Kao da je tamo, odjednom bio neko drugi, kao film koji se odvijao mimo njene volje u kom ona nije učesnik, nego paralizovani, nemi posmatrač. Činilo se da je zlo tako lako dostupno, da je na dohvat ruke poput korova, prljavštine, da uvek i svuda niče i džiklja. Biti zao trebalo je biti lako. Tako se činilo. Pa zašto onda, tog trenutka, nije mogla biti zla? To bi bilo pravedno i to višestruko.

Ali bes je ostao okovan i zarobljen. I koliko god se trudila stegnuti srce, sabiti ga na zrno i zdrobiti, talas saosećanja zapljusnuo je nekontrolisano. Pred onom neuglednom tašnom u grčevitom zagrljaju kostiju i smežurane kože i koščatom rukom što je drhteći posezala da sakupi papire nesigurno ih opipavajući po stolu, pred starosti i nemoći čiji je prizor terao da ustukne kao pred vizijom svačije, pa i vlaste dželatske sudbine, pred besmislom osvete za izgubljenim bez povratka, pred protivnikom koji je već bio poražen.

Jedva da je shvatila bilo šta od onoga što joj je stara pripovedala. Mutilo joj se u glavi. Misli su se sudarale jedna s drugom u metežu oprečnih osećanja. Žurila se da izađe što pre. Slaga da će videti ako može šta da pomogne. Starica joj se bog zna kako zahvaljivala na tome opet je tapšući po nadlaktici, stvarajući samo još veću mučninu i osećanje krivice zbog izrečenog lažnog obećanja.

Napolju je pljuštalo. Nije otvarala kišobran. Želela je da pokisne. Da pokisne do gole kože i spere prljav talog koji se iznenada uzburkao. Želela je da joj hladne kapi natope i kožu i odeću dok ne počnu da se lepe jedna uz drugu, dok ne počne da se trese od vlage i zime, dok joj se od hladnoće i drhtavice ne zamuti u glavi, dok sve ne zaboravi, dok se ne prene otrežnjena i pročišćena. Tako joj je to bilo potrebno.

Tako joj je bilo potrebno dobro da pokisne.        

Advertisements