„Tutu“ i fakir

balerina (1)Bilo je još jedno sasvim obično popodne u cirkuskom kampu ispod velike lipe. Pripreme su tekle rutinski, navikom godinama ponavljanih pokreta i redosleda. Užareno letnje sunce probijalo se kroz lišće, šarajući treperavim senkama improvizovani sto od teških, pocrnelih dasaka, gde je cirkuski fakir, gutač vatre i mačeva, sedeo zadubljen u svoje ritualno glancanje noževa. Njegova tačka bila je uzbudljiva i opasna. Go do pojasa, sa strukom grubih, debelih lančića oko vrata, na pozornicu je iznosio kolekciju mačeva najfinije obrađenih drški i nekoliko usplamtelih baklji. Progutavši užerenu baklju u nekoliko navrata zasvetleo bi snažno, izbacujući bezbroj iskričavih varnica, koje bi se razletele poput svitaca, obasjavajući čitavu arenu sve do njenog visokog svoda. 

 U završnici nastupa, poklanjao bi svoj najširi osmeh loži kraj ulaza, odakle je svoje oduševljenje iskazivala Ona. Nikada nije propuštala njegove nastupe.
———————————————&&&———————————————
Nabirući čelo, s naporom je pokušavala da se usredsredi na šminkanje. Teško je održavala koncentraciju. Pogled joj je odvlačila hipnotišuća, skoro pobožna, posvećenost koju je poklanjao svojoj kolekciji noževa. Zurila je u njegovu dragocenu gomilicu gvožđa osećajući smešnu ljubomoru. Cirkuska balerina, plesačica na žici, u „tutu“ suknjici od uštirkanog tila, lica obojenog u belo i jarko crvenih usnica, sa kosom čvrsto stegnutom u punđu na potiljku i neprirodno naglašenih, šminkom pretrpanih kapaka i trepavica, smešila se sa reklamnih postera cirkusa. Njena tačka bila je atraktivna i graciozna. Dok bi balansirala na vrhovima prstiju uz pomoć malog, belog, čipkastog suncobrana, u drugoj ruci držala je ljupki kavez prepun šarenih leptira. Umela je s leptirima. Nakon elegantne kombinacije koraka i par rizičnih skokova na žici, spuštala bi se niz male, od kanapa pletene, lestve na leđa cirkuskog konja nakinđurenog kićankama. I dok bi on jurio u krug podijumom, šatrom bi se prolamao aplauz publike koja je ustajala i oduševljeno pljeskala. Tačka se završavala gracioznim pokretom ruke kojom je otvarala vratanca kaveza iz kog bi prhnuli leptiri vinuvši se do svoda. Onako sitni i treperavi, u visini gde su se gotovo gubili iz vida, ličili su na sitne, treperave konfete. Na njen diskretan, vešt i samo njima razumljiv znak, obletevši nekoliko krugova oko kupole, sletali bi i vraćali se u kavez.
 U završnici, poklanjala je najširi osmeh loži kraj ulaza, odakle je svoje oduševljenje iskazivao On. Nikada nije propuštao njene nastupe.
———————————————&&&———————————————
 Cirkuske predstave nije brojao niko. Samo je velika lipa ispred prikolice iz godine u godinu rađala nove izdanke, šarajući senkom sve veći prostor ispod krošnje. Ne seća se kada je tačku počela izvoditi s naporom, niti u kom trenutku je zadovoljstvo zamenila rutina. Ne seća se ni kada je mesto u loži pored izlaza počelo ostajati prazno… Ono čega se seća je da je jednog dana počela nalaziti leptire na dnu kaveza klonule, dok im se sa krila krunio sedefast, svetlucav prah. Nikada ranije nije ih videla tako nemoćne. Obolevali su od neznane bolesti i svakim danom bilo ih je sve manje. Sada je svakodnevno morala lutati po ustalasanoj poljani iza cirkuskog kampa, pokušavajući da upotpuni svoju osiromašenu kolekciju. Začas bi se našla okružena bezbrojnim šarenim konfetama. Sletali bi joj u kosu i na dlanove, dok ih je pažljivo stavljala u graciozni paučinasti kavez prepleten vitičastim ornamentima. Ali krug gubitaka i potrage ubrzavao se vrtoglavo. Morala je da odlazi sve češće i sve dalje, zadržavala se sve duže, a putevi su bivali sve zamršeniji. Potraga je ponekad odvodila toliko daleko da je jedva pronalazila put nazad. Postala je iscrpljena… 
———————————————&&&———————————————
… Na trenutak je zaustavila tok misli da oslušne zvuk ključa u bravi. Na krilu joj je počivala beležnica sa nekoliko ispisanih strana i naslovom. Zastala je držeći olovku nad papirom. On je ušao ovlaš je okrznuvši pogledom. S vrata je promrmljao nešto nerazumljivo: o gužvi, žurbi i planiranom ponovnom izlasku… Apatični pogledi i jeftina opravdanja sudarali su se već dugo u tesnim prolazima gde su se kratko i brzo mimoilazili. Spazio je beležnicu na njenom krilu.
“Pišeš priču“, rekao je, iskoristivši zgodan povod da odglumi zaintresovanost za nešto čim se bavila i  popuni ledenu prazninu ćutanja i priguši osećaj nelagode.
„Napisala sam veći deo, pomozi mi da zajedno napišemo kraj.“
Podiže obrve zatečen neobičnim, činilo mu se šašavim, predlogom. “Ali ja nikada nisam pisao priče…“, ote mu se osmeh.
„Pokušaj ovaj put, veoma je važno. Ne umem nikako da završim ovu priču, s tobom će biti lakše. Samo … potreban mi je sretan kraj, znaš, veoma mi je važno da bude sretan…“
Zbunjeno je pogledao. Požele da smisli na brzinu neki izgovor i da se ponovo izgubi iz stana. Ali nije. Uze beležnicu iz njenih ruku i poče pažljivo da čita:
– „Tutu“ i fakir…..
Bilo je još jedno sasvim obično popodne u cirkuskom kampu ispod velike lipe…..

 

Advertisements

Mala filozofska rasprava na ulici

„Ptica rođena u kavezu misli da je letenje bolest“ – Alejandro Jodorowsky

mala filozofska rasprava na ulici

– Hajde pevaj, onu pesmu koju najviše volim kada pevaš!

– Ne mogu, na ulici smo.

– Pa šta ako smo na ulici? U kući pevaš svaki dan, zašto ne bi pevala i na ulici? 

– Takva su pravila, kažu – nije pristojno pevati dok hodaš ulicom. Ljudi bi me smatrali čudnom … ili smešnom. Da li si video da neko peva dok šeta ulicom?

– Nisam, ali ne razmem zašto. Zašto bi čovek koji peva dok šeta ulicom bio nepristojan, smešan ili čudan? Meni se to čini baš zabavno. A onaj tamo čovek, da li ti on izgleda čudno? 

– Ne, zašto?

– Pa pogledaj malo pažljivije…

– Pristojno je odeven …. i…. hoda najnormalnije… Definitivno ne vidim ništa čudno na njemu.

– A njegovo lice? Pogledaj njegove obrve i pogled, ne čini li ti se da izgleda ljutito?

– U pravu si.

– I to nikom nije nepristojno?! Znači – nepristojno je pevati dok šetaš ulicom, a normalno je izgledati neraspoloženo i ljutito. Zašto uopšte postoje pravila?

– Sećaš se kada je tata rasklopio onaj stari budilnik, sećaš se točkića, šarafa i opruga koje si unutra video? Svi točkići, opruge i šarafi imaju svoje mesto i svoj zadatak i moraju biti izliveni precizno da bi sat ispravno radio. Tako svi satovi pokazuju isto – tačno vreme.

– Znaš, mislim da je baš dosadno što svi satovi pokazuju isto vreme. Bilo bi  mnogo zanimljivije kada bi se malo razlabavili i kada bi svaki pokazivao svoje vreme. Ali… kakve to uopšte ima veze s pevanjem na ulici i ko stvara tako užasna pravila? 

– Postavljaš jako teška pitanja, šta kažeš da malo predahnemo.

– Dobro, hajde da se trkamo do igrališta!

***                                                                                                                            

… Mama, dođi na tobogan, zašto se ti nikada ne spuštaš sa mnom? Jako je zabavno, dođi da probaš…!

– Hm…. ne mogu, bole me noge … drugi put…

– To uvek kažeš. Šteta, nemaš pojma šta propuštaš!