„Tutu“ i fakir

balerina (1)Bilo je još jedno sasvim obično popodne u cirkuskom kampu ispod velike lipe. Pripreme su tekle rutinski, navikom godinama ponavljanih pokreta i redosleda. Užareno letnje sunce probijalo se kroz lišće, šarajući treperavim senkama improvizovani sto od teških, pocrnelih dasaka, gde je cirkuski fakir, gutač vatre i mačeva, sedeo zadubljen u svoje ritualno glancanje noževa. Njegova tačka bila je uzbudljiva i opasna. Go do pojasa, sa strukom grubih, debelih lančića oko vrata, na pozornicu je iznosio kolekciju mačeva najfinije obrađenih drški i nekoliko usplamtelih baklji. Progutavši užerenu baklju u nekoliko navrata zasvetleo bi snažno, izbacujući bezbroj iskričavih varnica, koje bi se razletele poput svitaca, obasjavajući čitavu arenu sve do njenog visokog svoda. 

 U završnici nastupa, poklanjao bi svoj najširi osmeh loži kraj ulaza, odakle je svoje oduševljenje iskazivala Ona. Nikada nije propuštala njegove nastupe.
———————————————&&&———————————————
Nabirući čelo, s naporom je pokušavala da se usredsredi na šminkanje. Teško je održavala koncentraciju. Pogled joj je odvlačila hipnotišuća, skoro pobožna, posvećenost koju je poklanjao svojoj kolekciji noževa. Zurila je u njegovu dragocenu gomilicu gvožđa osećajući smešnu ljubomoru. Cirkuska balerina, plesačica na žici, u „tutu“ suknjici od uštirkanog tila, lica obojenog u belo i jarko crvenih usnica, sa kosom čvrsto stegnutom u punđu na potiljku i neprirodno naglašenih, šminkom pretrpanih kapaka i trepavica, smešila se sa reklamnih postera cirkusa. Njena tačka bila je atraktivna i graciozna. Dok bi balansirala na vrhovima prstiju uz pomoć malog, belog, čipkastog suncobrana, u drugoj ruci držala je ljupki kavez prepun šarenih leptira. Umela je s leptirima. Nakon elegantne kombinacije koraka i par rizičnih skokova na žici, spuštala bi se niz male, od kanapa pletene, lestve na leđa cirkuskog konja nakinđurenog kićankama. I dok bi on jurio u krug podijumom, šatrom bi se prolamao aplauz publike koja je ustajala i oduševljeno pljeskala. Tačka se završavala gracioznim pokretom ruke kojom je otvarala vratanca kaveza iz kog bi prhnuli leptiri vinuvši se do svoda. Onako sitni i treperavi, u visini gde su se gotovo gubili iz vida, ličili su na sitne, treperave konfete. Na njen diskretan, vešt i samo njima razumljiv znak, obletevši nekoliko krugova oko kupole, sletali bi i vraćali se u kavez.
 U završnici, poklanjala je najširi osmeh loži kraj ulaza, odakle je svoje oduševljenje iskazivao On. Nikada nije propuštao njene nastupe.
———————————————&&&———————————————
 Cirkuske predstave nije brojao niko. Samo je velika lipa ispred prikolice iz godine u godinu rađala nove izdanke, šarajući senkom sve veći prostor ispod krošnje. Ne seća se kada je tačku počela izvoditi s naporom, niti u kom trenutku je zadovoljstvo zamenila rutina. Ne seća se ni kada je mesto u loži pored izlaza počelo ostajati prazno… Ono čega se seća je da je jednog dana počela nalaziti leptire na dnu kaveza klonule, dok im se sa krila krunio sedefast, svetlucav prah. Nikada ranije nije ih videla tako nemoćne. Obolevali su od neznane bolesti i svakim danom bilo ih je sve manje. Sada je svakodnevno morala lutati po ustalasanoj poljani iza cirkuskog kampa, pokušavajući da upotpuni svoju osiromašenu kolekciju. Začas bi se našla okružena bezbrojnim šarenim konfetama. Sletali bi joj u kosu i na dlanove, dok ih je pažljivo stavljala u graciozni paučinasti kavez prepleten vitičastim ornamentima. Ali krug gubitaka i potrage ubrzavao se vrtoglavo. Morala je da odlazi sve češće i sve dalje, zadržavala se sve duže, a putevi su bivali sve zamršeniji. Potraga je ponekad odvodila toliko daleko da je jedva pronalazila put nazad. Postala je iscrpljena… 
———————————————&&&———————————————
… Na trenutak je zaustavila tok misli da oslušne zvuk ključa u bravi. Na krilu joj je počivala beležnica sa nekoliko ispisanih strana i naslovom. Zastala je držeći olovku nad papirom. On je ušao ovlaš je okrznuvši pogledom. S vrata je promrmljao nešto nerazumljivo: o gužvi, žurbi i planiranom ponovnom izlasku… Apatični pogledi i jeftina opravdanja sudarali su se već dugo u tesnim prolazima gde su se kratko i brzo mimoilazili. Spazio je beležnicu na njenom krilu.
“Pišeš priču“, rekao je, iskoristivši zgodan povod da odglumi zaintresovanost za nešto čim se bavila i  popuni ledenu prazninu ćutanja i priguši osećaj nelagode.
„Napisala sam veći deo, pomozi mi da zajedno napišemo kraj.“
Podiže obrve zatečen neobičnim, činilo mu se šašavim, predlogom. “Ali ja nikada nisam pisao priče…“, ote mu se osmeh.
„Pokušaj ovaj put, veoma je važno. Ne umem nikako da završim ovu priču, s tobom će biti lakše. Samo … potreban mi je sretan kraj, znaš, veoma mi je važno da bude sretan…“
Zbunjeno je pogledao. Požele da smisli na brzinu neki izgovor i da se ponovo izgubi iz stana. Ali nije. Uze beležnicu iz njenih ruku i poče pažljivo da čita:
– „Tutu“ i fakir…..
Bilo je još jedno sasvim obično popodne u cirkuskom kampu ispod velike lipe…..

 

Advertisements

Једно мишљење на „„Tutu“ i fakir

    • Kako se završavaju ovakve priče? Obične priče, rekla bih.
      Sretno? Prelako, nerealno, naivno, kič…
      Tragično? Patetično, a i ne volim tužne krajeve.
      Mrcvareći se beskrajno, imitirajući nešto što samo liči na život? Bojim se da je to prilično čest scenario.
      Svako može da dovrši onako kako mu se čini najbolje.

        • … I onda ja to upropastim ovakvim krajem – bez raspleta :D.
          Moja prvobitna ideja nije bila da ne završim priču, ali pokušala sam sa desetak završetaka i nijednim nisam bila zadovoljna. Onda sam shvatila zašto – jer je poenta u zapletu. A to je: sudbina, prolaznost – nas, naše mladosti, snage, lepote i naših ljubavi (mislim na ljubav između muškarca i žene), bile one velike ili male. Svako to posle rešava na svoj način, ali prolaznost je ono što je konstanta.

    • Pa priča je završena, onoliko koliko to može biti, koliko može biti završena pričao o odnosu dvoje ljudi. Odnosi među ljudima nikada nisu okončane priče, to je nešto što se neprekidno gradi, ukoliko se potpuno ne prekine.
      Ali on nije izašao, vratio se i seo da joj pomogne da završi priču. Dakle, postoji nada…I to je jedino što može da bude konačno – NADA!

  1. И премда на известан начин бајковита, у причи је снажно утиснута неумољива парадигма ставрног живота, охолост његове убедљивости и надмоћи над малим човеком, макар он био и виртуозни факир или романтична плесачица у „туту“ хаљиници.
    …И ништа се неће променити, она ће наставити да чезне за епилогом приче, а он настојати да се измигољи из стана…До у недоглед…
    ПС. Сјајна прича!!!
    Велики поздрав, Т.

    • Hvala Stanimire na ovako divnom komentaru.
      Ovaj zatvoren krug, bez razrešenja, upravo to i sugeriše – ništa se neće promeniti. Ali opstaje nada. Jer tek neznatan deo naših života počiva na razrešenjima, najveći na čežnji i nadi.
      Pozdrav!

  2. dovoljan je naslov, oboje prevazilaze mogucnosti normalnih prica, ona je plesacica na zici koja prkosi zakonima gravitacije, a on fakir koji cini nemoguce. kraja nema jer je to umetnost jednog dobrog cirkusa.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s