Ples s vukovima

Prolazi ovo leto. Čovek u sazrevanju prođe kroz dve razvojne faze bunta, koliko je meni poznato. Ja prolazim kroz treću. Nisam o njoj nigde čitala. Možda je ona svojstvena samo meni. Priprema se ta faza već neko vreme, ali ovog leta je kulminirala. Plaši me njena razorna snaga. 

Juni je, po običaju, okončan totalnom iscrpeljenošću. Par dana u Italiji malo me povratilo, kao da sam snažno protrljala oči, pa bolje progledala. Čekao me odlazak na planinu. Nije mi se išlo. Prvi dani tamo bili su stresni i htela sam spakovati kofere i pobeći. Samo racionalnost mog muža, inače meni tako iritirajuća, ovaj put se pokazala spasonosna. Desi se, eto, i to, s vremena na vreme. Uglavnom verujem da mi je njegova trezvenost karmički dodeljena kao kazna ovozemaljska, da me nervira trezneći me konstantno od nagonske opijenosti kojoj sam tako skolna da se predam s užitkom.

Tokom proleća i ranog leta, dok ne stignemo, dvorište potpuno obraste i duboka trava i šiblje sežu skoro do sprata kuće. Trava do kasnog leta poprimi boju zlatne patine od suša i krševitog tla karakterističnih za ovo podneblje. U dvorištu se nalaze i dva šimšira – jedan tik uz kuću, drugi na mestu gde plac graniči s komšijskim. Oni su moji ljubimci. Posadila ih je još odavno moja pokojna baka. Uvek zadržavaju zelenu svežinu i nikada ne odaju utisak zapuštenosti. Svaki njihov slučajan oblik deluje kao produkt delanja kakvog avangardnog umetnika u trenutku vrhunskog nadahnuća. Tu komšinica Norka krstari sa svojim kozama u našem odsustvu. Znajući to, u večitom sam strahu da će ih jednom dokačiti i obrstiti. Ljutim se na nju, ali u sebi, ne želeći da narušim skladne dobrosusedske odnose.

Večeri su oštre i sveže. Noću, kad se pogase svetla, zavlada gust mrak. Ne vidi se ni prst pred okom. Negde u daljini iznenada razbude se psi. Nešto ih uznemiri. Čuju se lavež i zavijanje. Kažem mužu da zatvori prozore, plašim se vukova. Prsnu u smeh on i stariji sin. „Samo se vi smejte, dolazim ja u ovu planinu od kad znam za sebe…“ Nisam ih uverila. Ipak spavam lepše nego na bilo kom drugom mestu u svom životu. Sutradan sam im pokazivala članke iz novina. Samo se smeškaju. Civilizovan čovek arogantno veruje da je moćan beskrajno i nedodirljiv.

Dečaci uveče traže ježeve po grmlju i ciče od sreće kad ugledaju kojeg. Vade se telefoni, škljocaju blicevi. Sakupljaju svice u dlanove da ih bolje osmotre dok im svetle zadnjice. Danju zagledaju kako zrikavci na vitkim vlatima stružu zadnjim nogama boreći se protiv žege. Jurcaju oduševljeni, ne znajući gde bi pre, kao da su pali sa druge planete. Opominjem ih da ne idu u nepokošenu visoku travu, ima zmija… Za njih je sve na ovoj planini neviđena senzacija, toliko su otuđeni od prirode.

A onda, posle dvadeset dana … povratak kući. Kao da su nas ponovo strpali u kaveze, nakon kratkog izleta u slobodu. Moderan gradski život i krvožedne, cilizacijom nametnute, obaveze čekaju da nam isisaju svu krv iz vena. Ponovo spavam loše. Guši me zapara vrelog asfalta i izduvni gasovi vozila. Bude me tahikardije i astma. Umornija ustajem nego što ležem… 

Kako izdržati do sledećeg leta, pitam se. Kako izdržati?