Uoči rođendana

priča životaO detinjstvu se obično govori kao o idiličnom periodu života. Dolaziš na svet nakon devet meseci nestrpljivog iščekivanja, spremljena ti je prozračna, osvetljena soba sa kolevkom, okačenom muzičkom vrteškom iznad uzglavlja i medvedićem u uglu. Roditelji, rodbina, komšije, svi slave tvoj dolazak…Da li je baš uvek tako? Da li je u mom slučaju bilo tako? Ono što znam je da je moja majka nakon mog rođenja više godina patila od teške postporođajne depresije. Mama je sigurno ponajmanje želela svoje demone, ali u startu reč radost u jednim malim očima, pred čijim je ona predstavljala ceo svet, bila je zamenjena rečju besmisao.

Uoči rođendana redovno zavrtim film unazad i pauzom ćutanja svečano odam počast sebi. Pokušavam da definišem sebe i svoj život. Priče kažu kako sam bila nesnosna beba, koja je neprestano plakala i da se kolevka raspadala od danonoćnog ljuljanja u pokušaju da me umire. Priče dalje kažu, kako mi nisu smeli davati da pijem iz staklenih čaša, jer bih ih tako grčevito grizla dok ne bi pukle od neshvatljive žestine stiska mojih dečijih zuba. Priče isto tako kažu, kako sam nestajala u stanu, a zatim bi me pronalazili u nekom ćošku, iza zavese, kauča, ormara… šćućurenu kako se igram. A ja pamtim te trenutke, u stešnjenom skrovištu, kao retke trenutke sjedinjenja neizrecivog mira i najvećeg prostranstva i udobnosti. Priče života su priče o jedinstvenom i neponovljivom ludilu svakog od nas, predivnom i užasnom istovremeno, o ranjivosti i snazi u stalnom previranju, o energiji i nemiru u stalnoj potrazi za kanalima emitovanja i konstantnoj gladi i potrazi za mirom.

Kažu da se sa darom za sreću, zadovoljstvo i mir rađamo – imamo ga ili nemamo. Da li je moguće da se neki rađaju bezuslovno i beznadežo zalutali? Sumnjam…

Verujući da se sve dešava s razlogom, pokušavam sklopiti delove u celinu i otkriti rešenje zagonetke, zatvoriti krug i zaokružiti priču; pronaći tu tajanstvenu poentu i konačno udahnuti mir prošlosti i budućnosti. Dok god se to ne dogodi oni su razbijeni u nepovezane, nerazumljive delove, poput neosvećenog duha što se smuca ovim svetom s neizmirenim računima u čežnji za oslobođenjem i upokojenjem.

Advertisements

Elif Shafak: „Ljubav“, knjiga koju volim

elif šafak ljubavKada me pitaju šta sam u zadnje vreme pročitala, moja prva reakcija je obično žaoka savesti, jer prvo pomislim – šta sve nisam pročitala. Tačnije – šta sam sve započela, a nisam završila. Mislim da sam šampion u nedovršenim knjigama. Donekle krivicu snosim sama, ali ne baš sasvim. Naime, mi smo vrlo dinamična porodica, veoma pričljivih pojedinaca. Ne prođe ni minut, a da mi neko ne prekine tok misli. Od svih je najgori, verovali ili ne, moj suprug. Često se setim one Zijahove „Kako ubiti suprugu(a) i zašto?“ Samo se ja ne pitam zašto 🙂

Jedna od retkih knjiga koje sam kompletirala tokom proteklog leta je knjiga čiji naslov možete naći u dve varijante prevoda. Jedni je prevode kao „Ljubav“, a drugi kao „Četrdeset pravila ljubavi“ turske spisateljice Elif Shafak. Prvi naslov više odgovara originalu, mada mi se čini da je sama spisateljica mogla odabrati bolji i intrigantniji. Prvi mi zvuči kao naslov petparačkih ljubavnih vikend romana, a drugi kao stereotipni članak sa savetima iz ženskih magazina. Krenula sam od naslova upravo zato da odvratim pažnju od njega, jer smatram da bi pojedine mogao odbiti (izgleda da nam je reč „ljubav“baš devalvirala) i upozorim da se iza tog naslova nalazi zaista izuzetna knjiga: laka za čitanje kao pero, a bremenita osećanjima i mudrostima.

Knjiga prati dve priče: savremenu – o jednoj američkoj domaćici na životnoj prekretnici koja čita drugu: istorijsku – o Rumiju, o četrdeset pravila lutajućih derviša, prijateljstvu, ljubavi i neočekivanoj transformaciji. Na neobičan način priče se prepliću stapajući u jednu.

Nije mi namera da pišem opširnu analizu nego prijateljsku preporuku. Zato ću završiti tekst pre nego se raspišem i ugnjavim vas.

Teško mi je da izdvojim bilo šta iz romana što bi predstavljalo neki posebno istaknut deo. Zato, ilustracije radi, evo nekoliko od 40 pravila lutajućih derviša, čisto da omirišete atmosferu i osetite vibraciju u kojoj je napisan roman …

„Čim istinski zaljubljenik u Boga uđe u mehanu, ona mu postaje molitvenište. Ali ako bekrija uđe u isto to molitvenište, ono mu postaje mehana. Šta god da radimo u ovom životu, naša namera je ta koja pravi razlike, a ne forma i etikete.“

„Čitav Univerzum, sa svim svojim slojevima i zbrkom, skriven je u čoveku. Đavo nije neko strašno stvorenje koje čeka da nas vrbuje izvan nas, već jedan glas u nama. Đavola traži u sebi, a ne spolja i kod drugih. Ako se u celosti upoznaš, ako se iskreno i odlučno suočiš i sa svojom mračnom i sa svojom svetlom stranom, stići ćeš do uzvišenog oblika svesti. Kad osoba upozna samu sebe, spoznala je Tvorca.“

„Život koji prođe bez ljubavi je uzaludno proživljen. Nemoj pitati da li treba da trčiš za božanskom metaforičnom ljubavlju ili ovozemaljskom, nebeskom ili telesnom! Podele rađaju podele. Ljubav nema potrebe ni za kakvim atributima ili dopunama. Ljubav je svet  za sebe. Ili si tačno u  njenom centru ili si van nje, u čežnji za njom.“

„Na ovom svetu ima više lažnih hadžija i hodža, šeika i gurua nego što ima zvezda na nebu. Istinski duhovni učitelj te upućuje da gledaš unutar sebe, da prevaziđeš prirodne potrebe i da jednu po jednu otkrivaš lepote u sebi, a ne da mu se diviš.“

„Svaka istinska ljubav i prijateljstvo priča je o neočekivanoj transformaciji. Ako smo ista osoba pre i nakon što smo voleli, to znači da nismo voleli dovoljno.“

I za kraj jedan zanimljiv komentar koji sam pročitala o ovom romanu:

„Budete li ista osoba pre i nakon čitanja ove knjige, to znači da je niste čitali dovoljno pažljivo.“