U biblioteci

images (1)

Pomalo svečano, između visokih stalaža obavijenih tišinom, dok se u nozdrve upijao miris prašine i stare hartije, propuštene kroz koznakoliko ruku, mimoilazio se sa ozbiljnim licima dostojanstveno zamišljenih posetilaca. Zagonetna, nigde ispisanim pravilima ustanovljena, a ipak discilinovano poštovana tišina, svojstvena samo izložbama, muzejima i bibliotekama, obavijala je prostor. Kao da bi nesmotren zvuk uznemirio sve one bezbrojne priče što počivaju između korica zgusnutih na stalažama i nevidljive duhove u njima, čije se prisustvo naslućivalo tek nedokučivim čulima.

Privučen tajansvenim porivom prišao je i sa police uzeo jednu knjigu. Otvorio je naslovnu koricu i prelistao prvih nekoliko strana. Čitajući letimičnim, hitrim pokretima očiju, proizvoljno je birao redove. Zatim je zagrabio čitav svežanj stranica i otvorio negde na sredini, čitajući nasumično odabran pasus. Prelistao je nekoliko stranica, pa ponovio isto. Učinio je tako više puta, zatim zatvorio zadnju koricu, pa prelistavajući unazad bacio pogled na poslednje štampane redove. Sklopivši ponovo knjigu, još jednom je odmerio povez i naslov, zagledajući je i odmeravajući sa svih strana, kao da je kostim u koji treba da se uvuče. Uvek je ovako postupao. Kao da se pitao – pristaje li mi? Može li u boji, mirisu, teksturi hartije i titravim slovima iz kojih su nadirale varljive slike, naslutiti makar delić sebe?

Iznenada nervozno poče da gura knjigu, vraćajući je na mesto, odakle je maločas izvukao i u nekoliko žustrih koraka priđe  pultu za kojim je bibliotekar, vremešan, sitan čovečuljak, zadubljen u sopstvenu tišinu, stopljenu s mirom prostora i pobožnom predanošću, preslagao i sortirao gomilicu knjiga ispred sebe. Izvadio je iz torbe od ranije pozajmljen primerak, izlizanih, pohabanih korica, ispod kojih su štrčale iskrzane ivice stranica, i ćutke je spustio na pult ispred starca. Bibliotekar mu uputi dug pogled iskosa, preko naočara, na vrhu nosa i posegnu za odloženom knjigom.

„Tako brzo ste je pročitali“, pošaputa, malo izvijajući i uvrćući glavu prema njemu. „Ako me sećanje ne vara, juče ste je pozajmili. Dopala Vam se?“

„Ne, uopšte mi se nije dopala, neću je čitati!“, odvrati nervozno zakopčavajući torbu i nameštajući sako.

Čovečuljak podiže obrve začuđeno i nastavi žmirkavo i ispitivački zuriti u njega očekujući dodatno pojašnjenje: „Ali to ste isto rekli i juče, kada ste vratili prethodnu knjigu i pozajmili ovu.“

„Neprivlačna tema, razvučen uvod, glavni lik neprekidno u dosadnoj introspekciji, sve se odvija ubitačno sporo…sve u svemu – veoma dosadna knjiga.“

„A knjiga koju ste juče vratili…?“

„Preuveličan, veštački iskonstruisan i nevešto dramatizovan zaplet, jeftini dijalozi… „

„A knjiga koju ste pozajmili pre toga…?“

„Ta me priča u početku zabavljala, gotovo da bih mogao tvrditi da me usrećila, ali kraj me potpuno razočarao. Zamislite, na kraju pisac sahranjuje heroja! Idite molim vas, pa ne mogu to da prihvatim. U svojoj priči možete da radite šta vam je volja. I vi se otarasite heroja! Tako nerzumno rešenje ne samo da me razočaralo, nego i razbesnelo.“

„Želite neku novu knjigu, da li ste nešto odabrali, imamo nekoliko novih naslova, mogu da Vam predložim nešto…?“ Poče rutinski da nabraja bibliotekar.

„Ne, neću više da čitam, mislim da ću se malo odmoriti od knjiga. Znate, ne uspevam se pronaći ni u jednoj od tih priča! U poslednje vreme, to je postalo potpuno nemoguće.“ Dok se ispovedao bio je tako slomljen, kao da ispoveda svoju najtragičniju životnu priču. A zatim mu se lice nenadano ozari. „Ali shvatio sam! Znate, vreme je da napišem svoju priču.“ „SVOJU VLASTITU PRIČU!“, ponovi pobedenosno, naglašavajući neprirodno svaku reč.

„Ako, mladiću, samo napred, ideja nije loša. Samo, znate …“

„Doviđenja“, odvrati u žurbi preko ramena i ne saslušavši bibliotekara u par koraka nađe se kod masivnih, drvenih izlaznih vrata, koja se otvoriše uz potmulo škripanje mesingane kvake. Suton se hvatao kao izmaglica na obrisima neuglednih fasada starinskih zgrada i na siluetama prolaznika. „Divno veče za pisanje“ – pomisli uzbuđeno i gotovo potrča.

———————————————-  &&&  ——————————————–

Čim je stigao kući, latio se posla preplavljen entuzijazmom. Seo je za radni sto, pripremio veliku beležnicu i nekoliko drvenih, grafitnih olovaka, raspoređujući ih više puta i premeštajući s takvom važnošću, kao da raspoređuje vojsku na mapi ratnog plana. Nalaktio se i podbočio glavu rukama. Škiljeći se zagledao kroz prozor u mrak iz kog su treperila svetla sa udaljenih prozora kao da zenicama pokušava da ulovi i upije nadahnuće. „O čemu uopšte da pišem?“, razmišljao je. Sedeo je tako i prebirao po glavi, ali nijedna velika i značajna misao nije se pojavljivala. Umesto toga, javljale su se raznorazne besmislice i gluposti. Slušao je zvuke uzavrelog saobraćaja s obližnjeg bulevara i raskrsnice i neko nedefinisano škripanje iz  komšijskog stana. Ovi zvuci, uvlačili su se u tišinu sobe poprimajući neobične oblike i dimenzije intenzivirajući čula i deformišući utiske u njegovom konfuznom umu i čineći mentalni napor teškim poput okova. Mučio se. O čemu uopšte da piše? Osetio je iznanada glavobolju, protegao se na stolici, zatim ustao i prošetao do sandučeta s lekovima. Progutao je tabletu, seo za stolić u dnevnoj sobi i uključio televiziju. Pisaće sutra, možda bude imao više sreće. Zavaljen, tako razmišljajući, zaspao je.

Ali slično se ponovilo i narednih dana. Nije uspeo da zapiše niti jedan jedini red. Nijedna, pera vredna, misao nije mu dolazila u um. Tišina ga je pritiskala i gušila, entuzijazam napuštao sve više i više, pa bi ga, praznog i izmrcvarenog, uz jaku glavobolju, konačno savladao umor. Na kraju bi završio ispred televizije, leškareći, tupo zagledan u ekran. Prošla je tako nedelja dana bez ikakvog pomaka. Depresivan i izmučen, polako se mirio s porazom. A osme večeri, umesto da sedne za pisaći sto, obukao je mantil i zaputio se u biblioteku.

———————————————-  &&&  ——————————————–

Ušao je oprezno, s potajnim osećanjem stida, i  stao kraj pulta ispred bibliotekara, onog sitnog, vremešnog čovečuljka, koji je i dalje preslagao gomilu knjiga ispred sebe. Kao da nikada nije ni prekidao, kao da nikada ne ide kući, kao da nikada ne spava, kao da je preslaganje, tu u toj biblioteci, za tim pultom, u tišini sasvim sličnoj onoj na sprovodima, među prašnjavim knjigama otežalog vazduha i mirisa, jedina svrha njegovog postojanja. Bibliotekar podiže pogled na tren iskosa, preko naočara, ne podižući glavu niti je okrećući. Diskretan, jedva primetan osmeh zatitra na njegovom licu, povlačeći uglove usana tek neznatno, jedva primetno, a onda se ponovo vrati svojoj gomili knjiga, ne skidajući s lica onaj diskretan, pomalo podrugljiv izraz. I ne gledajući mladića prošaputa: „Kako ide pisanje?“

Mladić poćuta kratko. „Nisam uspeo ništa da napišem. Zamislite, baš ništa. Niti jednu bednu rečenicu.“

Čovečuljak se zaustavi, odloži gomilicu knjiga, čije je preslaganje upravo uspešno završio, podiže deo pulta šarkama zakačen za ostatak radne površine i izađe iz ograđenog prostora. Priđe mladiću i prijateljskim, odlučnim pokretom povuče ga za nadlakticu prema ogromnom, do tavanice visokom, prozorskom oknu. Veče je bilo vedro i svetlost bezbroj zvezda treperila je blistavim sjajem. Bilo je tu onih bližih, većih i jasnijih i udaljenih i sitnijih, čija se svetlost pojavljivala tek na tren nejasno bljesnuvši.

„Kakva uskomešana poljana svetla i tame, razbacanih bez reda i pravila…“ šapnu bibliotekar, a zatim pruži ruku sa uperenim kažiprstom i primaknu glavu tik uz njegovu, tako da su, gledajući zajedno, iz gotovo identične tačke, mogli pratiti pravac koji je pokazivao vrh njegovog prsta. „Vidite, one tri zvezde koje stoje sasvim blizu, gotovo u istoj ravni? Južno uz njih su dve, a iznad još dve veoma sjajne. Nekada davno neko je u tim zvezdama prepoznao lovca i tako ih nazvao. Suprotno od Lovca je grupa zvezda zvana Škorpion. Svake noći, ako pažljivo pratite, primetićete, kao da Škorpion u stopu prati Lovca. Zatim je pomerio prst u drugom smeru i pokazao mu skup zvezda koje su ličile na čajnik i Mlečni Put, koji, poput pare kakvog vrelog napitka, prolazi kroz njega. Tako su se vrteli neko vreme, menjajući smer i zagledajući parče po parče neba dok mu je čovečuljak, diveći se lepoti i eleganciji, pokazivao i tumačio sazvežđa. Bibliotekar se zatim vrati za pult, istim onim putem kojim je  i izašao, i prionu na preslaganje. Mladić je stajao potpuno zbunjeno, ne shvatajući svrhu iznenada ispredavane lekcije.

„Želite možda neku novu knjigu, možda bih vam mogao nešto preporučiti, ima ovde veoma zanimljivih naslova…“, poče čovečuljak rutinski da brblja svoju uobičajenu matricu. Ali nije dobio odgovor. A onda se starčić prenu kao iz dubokog sna, prekide svoj beskonačni posao preslaganja, lice mu promeni fizionomiju i kao da odaje najveću zavereničku, života vrednu tajnu, poče da šapuće.

„Znate mladiću, potpuno je svejedno da li ćete čitati tuđe priče ili pričati vlastite. Priče su univerzalne i zajedničke. I jednako se možemo pronaći u tuđoj, kao i zalutati u vlastitoj. Priče su ionako samo okno  kroz koje pratimo zvezde, baš kao maločas. A želja za lepotom i mašta pale iskru rasplamsavajući privid. I samo od nas zavisi da li će tamo biti uskomešana haotična poljana svetla i tame ili elegantni simboli i čuda neizrecive lepote.“

Advertisements

11 мишљења на „U biblioteci

  1. Jako mi je čudan glavni lik, mada glavni mogu biti obojica. Svaki zastupa jednu stranu iste priče . jedna je ona koja se ne čita i ne piše; druga, pak ona koja se čita i piše i koja prihvata činjenicu, i ima potrebu da to podeli sa dugima, da je sve oko nas priča ili bi mogla biti. Ne znam da li je mladić osetio suštinu kratke pripovesti starijeg gospodina, niti da li ovaj veruje da ga je mladić na bilo koji način čuo. Taj nedopričani deo tvoje priče, ostaje na nama, koji je čitamo, da ga sebi samima dopričamo. Šta će ko staviti u taj međuprostor, zavisi od pojedinačnog umetničkog doživljaja. Po meni, nad mladićem će se nadviti melanholija koja obeshrabruje, a na gospodina iz biblioteke ona koja će mu neretko dovoditi ljude slične prvom liku. I ne, neće on nikada biti podrugljiv, niti je bio. Samo je tako delovao jer je znao da će se prvi vratiti ne napisavši ni jedan jedini red.

  2. Kako god to ko od nas tumačio, verovatnoća da mladić shvati bibliotekarovu poruku je razmerna verovatnoći da oni koji trenutno ne čitaju i ne pišu shvate slične poruke i nešto promene. Iskreno, moj optimizam je skroman u tom pogledu.
    Hvala ti Tanja na izdvojenom vremenu i komentaru. ❤

  3. На дескриптивном нивоу, безмало су се могла препознати два монолога, али на значењском, постављено је оно крупно питање у којој мери космичка меланхолија коју свако у себи носи у датим околностима одреди човекову снагу да се окуражи на следећи, можда само први, корак и какав је смисао тог напора?
    Поздрав М.

    • I opet, gledajući iz iste tačke, možemo videti i doživeti potpuno različite, čak oprečne, stvari i zauzeti različite stavove.
      Razmišljajući, recimo, o vlastitoj prolaznosti, možemo doneti zaključak da je svaki korak suvišan i besmislen, ili možemo, upravo zbog te jedinstvene, neponovljive šanse koja nam je data, ne želeti da bilo šta što nam stoji na raspolaganju, propustimo. I samo mašta i želja za lepotom su presudne za koju ćemo se od te dve opcije opredeliti.
      Pozdrav Stanimire i hvala na čitanju!

  4. Nije pesma sve što napišu, pa i proza da je – pesma je.
    Najelepše su one kad im ja diktiram svoje reči koje nisam reko.

    (To je moj prvi zapis na papiru od pre 20god.) 🙂
    Pozdrav!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s