Crna udovica

žena pauk

Sedele smo u fotelji jedna preko puta druge. Fizički – delio nas je masivan kancelarijski sto. Suštinski – između nas je zjapio bezdan. Ona je bila sa one upravljačke, pobedničke strane stola (i života, pretpostavljam), ja sa gubitničke. Preznojavala sam se. Ali ne zbog kancelarije, stola poput granice između dva Kosmosa i svog pomenutog inferiornog položaja. Srbija je zemlja u kojoj vam je sve  oduzeto osim golog života – sadašnjost, prošlost, budućnost, nada, dostojanstvo, ponos, ugled, položaj, zarada, pristojnost. Ali samim tim i strah da biste bilo šta od toga mogli da izgubite. Na nastran način tolike razmere lišavanja daju vam dobit u vidu oslobođenosti od straha od mogućih gubitaka. Zbog svega toga ja nemam pretpostavljenih. Bar ne u liku običnih smrtnika. Osim svoje dvoje dece, naravno. 

Dakle, nisam zazirala od prisustva u toj kancelariji, od toga da bih mogla nešto pogrešno izgovoriti, ostaviti loš utisak, ne dopasti se i slično. Bila bih, naprotiv, sasvim opuštena, da me još od jutra nije lomio grip. Ali nisam želela da to primeti, još manje da joj se požalim. Ta nevažna okolnost, nelagoda sasvim prolaznog karaktera, imala je potencijal da preokrene iz korena naš dugogodišnji, distanciran odnos, ukoliko bih bila naivna i neoprezna. Znala sam to. Ona bi takvu priliku jedva dočekala. Ali ne iz toplih, prijateljskih razloga. Morala bih nakon toga da pokažem ljubaznost i susretljivost, zbog tobožnje pažnje i toplog gesta. Iskoristila bi to kao povod da mi se konačno približi, a zatim da me proždere, kao pauk svoju žrtvu. Jer to bi bio samo prvi, ali ogroman korak. Nikada nije igrala ogoljeno zapovednički. Volela je da igra na kartu dobročinstva i velikodušnosti. To su bile njene igre u kojima je bila virtuoz – ženski suptilne, prepune neizgovorenih ucena. Žilav, savitljiv i neuhvatljiv način vladanja, stostruko otporniji od lupanja pesnicom o sto i stvaranja buke, satkan od proračunato isprepletene mreže podanika, zarobljenih zahvalnošću za mrvice koje bi im bacala. Koprcala sam se da se ne upletem.

Priznajem, bila sam znatiželjna da odgonetnem kakav je naum sa mnom imala? Ali jedini način da to saznam bio je da učinim gest dobre volje i ohrabrim je da otvori karte. Nisam za to imala dovoljno hrabrosti i ludosti. Plašila sam se da, ako iskoračim, neću imati priliku za manevar i uzmicanje.  Zato je bilo iznad svega važno da održim apsolutnu hladnu distancu, da ostanem van dometa, da mi ne bi ubrizgala svoj otrov i uvrstila me kao trofej u svoju paklenu kolekciju.

Jer – od nemilosti moćnika gora je samo njegova milost.

Advertisements