Snovi u džepovima

Hod po mesečini

6.30.  Prva polusvesna misao: „Moram pronaći suptilniju melodiju za alarm.“

Svetla su ujutru bolno prodorna. Streljaju zenice kroz zatvorene kapke i prodiru direktno do duše, gde dremaju usnule misli. Snovi šćućureni po ćoškovima cvile. Mole da ih ovaj iznenadni energični talas ostavi na miru.

Kori me moja stroga savest: „Ustaj! Ti si vojnik u važnoj misiji Gospodara Dana! Rasteraj uljeze!!!“

Kako da ih oteram? Kako da razvejem ove načičkane, sladunjave snove, što se šunjaju i maze poput umiljatog mačeta. Tražim prekidač bunovno napipavajući. Odbijaju da odu. Grle me. Grlim ih. U grčevitom smo zagrljaju. Draži su mi od svakog ljubavnika kog sam imala. Kako bi bilo divno zaspati i više se ne probuditi. Šta god to značilo. Alarm se oglašava drugi put. Ne, ne mogu se spasiti ove tiranije… 

6.45. Hladna voda na mom licu. Stresam se, drhtim. Napolju rominja kiša. Još i to?! Zar nije dovoljno što još nije ni sedam. Hulahopke, pantalone, majica …

7.00. Sada treba probuditi i njega… Miriše na mešavinu omekšivača, što se širi iz frotirne posteljine, i voćnog šampona. Lica omamljenog i podbulog od slatkih dečjih snova i raščupane kose, promalja nos ispod pokrivača. Uskoro će napuniti devet, ali meni se čini da je još ona mala beba što mi staje u podlakticu. Ljubim ga. Meškolji se i uzmiče:

„Mama, mrzim prvu smenu!“

„I ja“

Ustaje, tetura se, škilji, tek povremeno sasvim otvarajući neko oko.

„Nemoj podizati roletne i budi tiha“, šapuće.

„Zašto?“

„Razbežaće mi se snovi. Plašljivi su, odmah se razbeže. “

 „Sačuvaj koji, stavi u džep i ponesi u školu. Tamo ga krišom izvadi ispod klupe i grickaj kao kolačić. Ja tako radim na poslu“, pokušavam da ga oraspoložim.  

„Ne smem. Učiteljica se ljuti kada kunjam na času.“

∗∗∗

Teturamo ulicama. Ćutimo odsutno. Ne progovaramo ni reč. Komuniciramo još uvek uglavnom s onim svetom. S ovim tek toliko da bezbedno prebrodimo prometne raskrsnice. Kod njegove škole putevi nam se razilaze. Predajem mu školsku torbu. Deklamujem mehanički sve ono što ponavljem svakoga dana na tom mestu. Klima glavom. Ispraćam ga pogledom. Dok odlazi prema ulaznim vratima povremeno se osvrne i nasmeši. Na ulazu još jednom zastane da mi mahne. Pokazujem mu prstom na jedan od svojih džepova. Odškrinem ga i zavirim unutra, a onda ga zatvorim, potapšem i namignem. Široko mi se osmehuje, a zatim žurno nestaje iza teških metalnih vrata.

Advertisements