Bez raspleta

ffc2c754aec1c6051a64e7070cc17df4

Još jedan dijalog gluvih telefona.

Ukopani svako u svoj rov,

okamenjene pozicije do krvi branimo.

Svi potresi što nas od utrobe zemlje,

pa do Vasione razapeše,

ni pedalj nas približili nisu.

Riposta – kontra – riposta …

Još jedan poraz prerušen u remi.

U zgrčenom dlanu

kradom prebrojavamo pirove pobede  

i par zarđalih kovanica.

Premalo za nastavak,

za odustajanje –  još manje.

Advertisements

Golub

golub

Sretnemo se, s vremena na vreme,

u okviru prozora što uramljuje parče neba,

krov jedne zgrade i telefonsku žicu.

Dva tamna oka upadnu drsko,

nesputanom radoznalošću, u moj krevet,

dok vojnički skačem u stav „MIRNO!“ na komandu alarma.

I osetim blagu zavist pri pomisli na panoramu

što puca sa telefonske žice,

odeću za sve prilike i godišnja doba

i dane bez sata.

Uteha

uteha

U zemlji skrovitoj nedolaznoj, duša tamnicu iskopa

tajne da odlaže. 

Al` proklija seme tajnovito,

iz njega drvo izniče, do neba se vinu.

Od debla ruka nevidljiva izdelja čarobnu sviralu…

I dunu vetar kroz vitku cevčicu, polomi okove,

oslobodi tajne zatamničene.

Oživeše, krila dobiše, zapevaše najlepšu pesmu.

Doleteše dušu da miluju.

Crtež

Dali-Sunflower-Sunset--37230

Na platnu satkanom od iluzije i sna, naslikam kuću, pticu i cvet,

sa neba crteža iz levog ugla, raspevano sunce smeši mi se.

Pometnje tren, nesmotren korak, pogrešne boje latim se,

u purpur i modro obojim oblak, iz njega dažd sruči se.

Dokotrlja se indigo mrka, s neba zatutnje utvare,

stratusi zlokobni priguše sunce, oštrice munja ispašu mačeve.

Panično vadim zlatno žutu, da spasim žurno dukat što žeže,

al zbunjena ptica mahnito leti kroz gužvu i metež, polomi srce.

Arsenal oružja tad smešnog vadim – zarezač, gumicu… brljam i brišem,

pobesnim, vičem: „E sad je dosta!“, pogužvam papir, zavitlam i bacim.

Onda se danima u ćošku durim, pa stidljivo ruku ko dete pružim

nežno razvijem smotuljak mali, zgužvane nabore vidam i gladim.

I opet iznova za sto sedam, rasteram oblake, obojim cvet,

uzdignem pticu put plavetnila, vragolasto sunce mi namigne.

Opomena

12090859

Čuješ li vapaja zov kroz hladne tišine

 zgaženih zvezda što gasnu na blatnoj stazi?

Očaj svio je gnezdo za usahle suze,

u odjeku svom poslednju utehu traži.

Osetiš li drhtave ruke u tami

ubogog slepca što čeka poznato lice?

Vidiš li senku drveta u oluji,

možeš li čuti mukle jecaje njene?

Poleglo stablo umorno korenje pruža

kroz škrta polja, bar kaplju rose moli.

Ka nebu pogled uprt s prašnjavog puta,

nad njim čelični svod i muk grobni.

Čarobna mašina

FlyingHome

Ja imam čarobnu mašinu, pa samo zatvorim oči

i moja kuća na šarenom sagu od lišća i mahovine poleti.

Proletim kroz oblake belih ptica i mašući ih pozdravljam 

na magičnom putovanju.

Ja imam čarobnu mašinu pa ulovim dobar vetar

i čamac od orahove ljuske u rečne kovitlace porinem,

te me nose jata riba kroz svetlucavu avanturu.

Ja imam čarobnu mašinu u hladu stoletnje krošnje

gde me šapat lišća na put zemaljskim dubinama vodi

pa kroz pukotine magične u podzemne dvorce zalutam.

Ja imam čarobnu mašinu ispod ružičastog jastuka,

 na stotine šarenih leptira sa jastučnice je pokreće.

Pokloni mi jedan osmeh i vodim te na sledeće putovanje. 😉