U biblioteci

images (1)

Pomalo svečano, između visokih stalaža obavijenih tišinom, dok se u nozdrve upijao miris prašine i stare hartije, propuštene kroz koznakoliko ruku, mimoilazio se sa ozbiljnim licima dostojanstveno zamišljenih posetilaca. Zagonetna, nigde ispisanim pravilima ustanovljena, a ipak discilinovano poštovana tišina, svojstvena samo izložbama, muzejima i bibliotekama, obavijala je prostor. Kao da bi nesmotren zvuk uznemirio sve one bezbrojne priče što počivaju između korica zgusnutih na stalažama i nevidljive duhove u njima, čije se prisustvo naslućivalo tek nedokučivim čulima.

Privučen tajansvenim porivom prišao je i sa police uzeo jednu knjigu. Otvorio je naslovnu koricu i prelistao prvih nekoliko strana. Čitajući letimičnim, hitrim pokretima očiju, proizvoljno je birao redove. Zatim je zagrabio čitav svežanj stranica i otvorio negde na sredini, čitajući nasumično odabran pasus. Prelistao je nekoliko stranica, pa ponovio isto. Učinio je tako više puta, zatim zatvorio zadnju koricu, pa prelistavajući unazad bacio pogled na poslednje štampane redove. Sklopivši ponovo knjigu, još jednom je odmerio povez i naslov, zagledajući je i odmeravajući sa svih strana, kao da je kostim u koji treba da se uvuče. Uvek je ovako postupao. Kao da se pitao – pristaje li mi? Može li u boji, mirisu, teksturi hartije i titravim slovima iz kojih su nadirale varljive slike, naslutiti makar delić sebe?

Iznenada nervozno poče da gura knjigu, vraćajući je na mesto, odakle je maločas izvukao i u nekoliko žustrih koraka priđe  pultu za kojim je bibliotekar, vremešan, sitan čovečuljak, zadubljen u sopstvenu tišinu, stopljenu s mirom prostora i pobožnom predanošću, preslagao i sortirao gomilicu knjiga ispred sebe. Izvadio je iz torbe od ranije pozajmljen primerak, izlizanih, pohabanih korica, ispod kojih su štrčale iskrzane ivice stranica, i ćutke je spustio na pult ispred starca. Bibliotekar mu uputi dug pogled iskosa, preko naočara, na vrhu nosa i posegnu za odloženom knjigom.

„Tako brzo ste je pročitali“, pošaputa, malo izvijajući i uvrćući glavu prema njemu. „Ako me sećanje ne vara, juče ste je pozajmili. Dopala Vam se?“

„Ne, uopšte mi se nije dopala, neću je čitati!“, odvrati nervozno zakopčavajući torbu i nameštajući sako.

Čovečuljak podiže obrve začuđeno i nastavi žmirkavo i ispitivački zuriti u njega očekujući dodatno pojašnjenje: „Ali to ste isto rekli i juče, kada ste vratili prethodnu knjigu i pozajmili ovu.“

„Neprivlačna tema, razvučen uvod, glavni lik neprekidno u dosadnoj introspekciji, sve se odvija ubitačno sporo…sve u svemu – veoma dosadna knjiga.“

„A knjiga koju ste juče vratili…?“

„Preuveličan, veštački iskonstruisan i nevešto dramatizovan zaplet, jeftini dijalozi… „

„A knjiga koju ste pozajmili pre toga…?“

„Ta me priča u početku zabavljala, gotovo da bih mogao tvrditi da me usrećila, ali kraj me potpuno razočarao. Zamislite, na kraju pisac sahranjuje heroja! Idite molim vas, pa ne mogu to da prihvatim. U svojoj priči možete da radite šta vam je volja. I vi se otarasite heroja! Tako nerzumno rešenje ne samo da me razočaralo, nego i razbesnelo.“

„Želite neku novu knjigu, da li ste nešto odabrali, imamo nekoliko novih naslova, mogu da Vam predložim nešto…?“ Poče rutinski da nabraja bibliotekar.

„Ne, neću više da čitam, mislim da ću se malo odmoriti od knjiga. Znate, ne uspevam se pronaći ni u jednoj od tih priča! U poslednje vreme, to je postalo potpuno nemoguće.“ Dok se ispovedao bio je tako slomljen, kao da ispoveda svoju najtragičniju životnu priču. A zatim mu se lice nenadano ozari. „Ali shvatio sam! Znate, vreme je da napišem svoju priču.“ „SVOJU VLASTITU PRIČU!“, ponovi pobedenosno, naglašavajući neprirodno svaku reč.

„Ako, mladiću, samo napred, ideja nije loša. Samo, znate …“

„Doviđenja“, odvrati u žurbi preko ramena i ne saslušavši bibliotekara u par koraka nađe se kod masivnih, drvenih izlaznih vrata, koja se otvoriše uz potmulo škripanje mesingane kvake. Suton se hvatao kao izmaglica na obrisima neuglednih fasada starinskih zgrada i na siluetama prolaznika. „Divno veče za pisanje“ – pomisli uzbuđeno i gotovo potrča.

———————————————-  &&&  ——————————————–

Čim je stigao kući, latio se posla preplavljen entuzijazmom. Seo je za radni sto, pripremio veliku beležnicu i nekoliko drvenih, grafitnih olovaka, raspoređujući ih više puta i premeštajući s takvom važnošću, kao da raspoređuje vojsku na mapi ratnog plana. Nalaktio se i podbočio glavu rukama. Škiljeći se zagledao kroz prozor u mrak iz kog su treperila svetla sa udaljenih prozora kao da zenicama pokušava da ulovi i upije nadahnuće. „O čemu uopšte da pišem?“, razmišljao je. Sedeo je tako i prebirao po glavi, ali nijedna velika i značajna misao nije se pojavljivala. Umesto toga, javljale su se raznorazne besmislice i gluposti. Slušao je zvuke uzavrelog saobraćaja s obližnjeg bulevara i raskrsnice i neko nedefinisano škripanje iz  komšijskog stana. Ovi zvuci, uvlačili su se u tišinu sobe poprimajući neobične oblike i dimenzije intenzivirajući čula i deformišući utiske u njegovom konfuznom umu i čineći mentalni napor teškim poput okova. Mučio se. O čemu uopšte da piše? Osetio je iznanada glavobolju, protegao se na stolici, zatim ustao i prošetao do sandučeta s lekovima. Progutao je tabletu, seo za stolić u dnevnoj sobi i uključio televiziju. Pisaće sutra, možda bude imao više sreće. Zavaljen, tako razmišljajući, zaspao je.

Ali slično se ponovilo i narednih dana. Nije uspeo da zapiše niti jedan jedini red. Nijedna, pera vredna, misao nije mu dolazila u um. Tišina ga je pritiskala i gušila, entuzijazam napuštao sve više i više, pa bi ga, praznog i izmrcvarenog, uz jaku glavobolju, konačno savladao umor. Na kraju bi završio ispred televizije, leškareći, tupo zagledan u ekran. Prošla je tako nedelja dana bez ikakvog pomaka. Depresivan i izmučen, polako se mirio s porazom. A osme večeri, umesto da sedne za pisaći sto, obukao je mantil i zaputio se u biblioteku.

———————————————-  &&&  ——————————————–

Ušao je oprezno, s potajnim osećanjem stida, i  stao kraj pulta ispred bibliotekara, onog sitnog, vremešnog čovečuljka, koji je i dalje preslagao gomilu knjiga ispred sebe. Kao da nikada nije ni prekidao, kao da nikada ne ide kući, kao da nikada ne spava, kao da je preslaganje, tu u toj biblioteci, za tim pultom, u tišini sasvim sličnoj onoj na sprovodima, među prašnjavim knjigama otežalog vazduha i mirisa, jedina svrha njegovog postojanja. Bibliotekar podiže pogled na tren iskosa, preko naočara, ne podižući glavu niti je okrećući. Diskretan, jedva primetan osmeh zatitra na njegovom licu, povlačeći uglove usana tek neznatno, jedva primetno, a onda se ponovo vrati svojoj gomili knjiga, ne skidajući s lica onaj diskretan, pomalo podrugljiv izraz. I ne gledajući mladića prošaputa: „Kako ide pisanje?“

Mladić poćuta kratko. „Nisam uspeo ništa da napišem. Zamislite, baš ništa. Niti jednu bednu rečenicu.“

Čovečuljak se zaustavi, odloži gomilicu knjiga, čije je preslaganje upravo uspešno završio, podiže deo pulta šarkama zakačen za ostatak radne površine i izađe iz ograđenog prostora. Priđe mladiću i prijateljskim, odlučnim pokretom povuče ga za nadlakticu prema ogromnom, do tavanice visokom, prozorskom oknu. Veče je bilo vedro i svetlost bezbroj zvezda treperila je blistavim sjajem. Bilo je tu onih bližih, većih i jasnijih i udaljenih i sitnijih, čija se svetlost pojavljivala tek na tren nejasno bljesnuvši.

„Kakva uskomešana poljana svetla i tame, razbacanih bez reda i pravila…“ šapnu bibliotekar, a zatim pruži ruku sa uperenim kažiprstom i primaknu glavu tik uz njegovu, tako da su, gledajući zajedno, iz gotovo identične tačke, mogli pratiti pravac koji je pokazivao vrh njegovog prsta. „Vidite, one tri zvezde koje stoje sasvim blizu, gotovo u istoj ravni? Južno uz njih su dve, a iznad još dve veoma sjajne. Nekada davno neko je u tim zvezdama prepoznao lovca i tako ih nazvao. Suprotno od Lovca je grupa zvezda zvana Škorpion. Svake noći, ako pažljivo pratite, primetićete, kao da Škorpion u stopu prati Lovca. Zatim je pomerio prst u drugom smeru i pokazao mu skup zvezda koje su ličile na čajnik i Mlečni Put, koji, poput pare kakvog vrelog napitka, prolazi kroz njega. Tako su se vrteli neko vreme, menjajući smer i zagledajući parče po parče neba dok mu je čovečuljak, diveći se lepoti i eleganciji, pokazivao i tumačio sazvežđa. Bibliotekar se zatim vrati za pult, istim onim putem kojim je  i izašao, i prionu na preslaganje. Mladić je stajao potpuno zbunjeno, ne shvatajući svrhu iznenada ispredavane lekcije.

„Želite možda neku novu knjigu, možda bih vam mogao nešto preporučiti, ima ovde veoma zanimljivih naslova…“, poče čovečuljak rutinski da brblja svoju uobičajenu matricu. Ali nije dobio odgovor. A onda se starčić prenu kao iz dubokog sna, prekide svoj beskonačni posao preslaganja, lice mu promeni fizionomiju i kao da odaje najveću zavereničku, života vrednu tajnu, poče da šapuće.

„Znate mladiću, potpuno je svejedno da li ćete čitati tuđe priče ili pričati vlastite. Priče su univerzalne i zajedničke. I jednako se možemo pronaći u tuđoj, kao i zalutati u vlastitoj. Priče su ionako samo okno  kroz koje pratimo zvezde, baš kao maločas. A želja za lepotom i mašta pale iskru rasplamsavajući privid. I samo od nas zavisi da li će tamo biti uskomešana haotična poljana svetla i tame ili elegantni simboli i čuda neizrecive lepote.“

Advertisements

„Tutu“ i fakir

balerina (1)Bilo je još jedno sasvim obično popodne u cirkuskom kampu ispod velike lipe. Pripreme su tekle rutinski, navikom godinama ponavljanih pokreta i redosleda. Užareno letnje sunce probijalo se kroz lišće, šarajući treperavim senkama improvizovani sto od teških, pocrnelih dasaka, gde je cirkuski fakir, gutač vatre i mačeva, sedeo zadubljen u svoje ritualno glancanje noževa. Njegova tačka bila je uzbudljiva i opasna. Go do pojasa, sa strukom grubih, debelih lančića oko vrata, na pozornicu je iznosio kolekciju mačeva najfinije obrađenih drški i nekoliko usplamtelih baklji. Progutavši užerenu baklju u nekoliko navrata zasvetleo bi snažno, izbacujući bezbroj iskričavih varnica, koje bi se razletele poput svitaca, obasjavajući čitavu arenu sve do njenog visokog svoda. 

 U završnici nastupa, poklanjao bi svoj najširi osmeh loži kraj ulaza, odakle je svoje oduševljenje iskazivala Ona. Nikada nije propuštala njegove nastupe.
———————————————&&&———————————————
Nabirući čelo, s naporom je pokušavala da se usredsredi na šminkanje. Teško je održavala koncentraciju. Pogled joj je odvlačila hipnotišuća, skoro pobožna, posvećenost koju je poklanjao svojoj kolekciji noževa. Zurila je u njegovu dragocenu gomilicu gvožđa osećajući smešnu ljubomoru. Cirkuska balerina, plesačica na žici, u „tutu“ suknjici od uštirkanog tila, lica obojenog u belo i jarko crvenih usnica, sa kosom čvrsto stegnutom u punđu na potiljku i neprirodno naglašenih, šminkom pretrpanih kapaka i trepavica, smešila se sa reklamnih postera cirkusa. Njena tačka bila je atraktivna i graciozna. Dok bi balansirala na vrhovima prstiju uz pomoć malog, belog, čipkastog suncobrana, u drugoj ruci držala je ljupki kavez prepun šarenih leptira. Umela je s leptirima. Nakon elegantne kombinacije koraka i par rizičnih skokova na žici, spuštala bi se niz male, od kanapa pletene, lestve na leđa cirkuskog konja nakinđurenog kićankama. I dok bi on jurio u krug podijumom, šatrom bi se prolamao aplauz publike koja je ustajala i oduševljeno pljeskala. Tačka se završavala gracioznim pokretom ruke kojom je otvarala vratanca kaveza iz kog bi prhnuli leptiri vinuvši se do svoda. Onako sitni i treperavi, u visini gde su se gotovo gubili iz vida, ličili su na sitne, treperave konfete. Na njen diskretan, vešt i samo njima razumljiv znak, obletevši nekoliko krugova oko kupole, sletali bi i vraćali se u kavez.
 U završnici, poklanjala je najširi osmeh loži kraj ulaza, odakle je svoje oduševljenje iskazivao On. Nikada nije propuštao njene nastupe.
———————————————&&&———————————————
 Cirkuske predstave nije brojao niko. Samo je velika lipa ispred prikolice iz godine u godinu rađala nove izdanke, šarajući senkom sve veći prostor ispod krošnje. Ne seća se kada je tačku počela izvoditi s naporom, niti u kom trenutku je zadovoljstvo zamenila rutina. Ne seća se ni kada je mesto u loži pored izlaza počelo ostajati prazno… Ono čega se seća je da je jednog dana počela nalaziti leptire na dnu kaveza klonule, dok im se sa krila krunio sedefast, svetlucav prah. Nikada ranije nije ih videla tako nemoćne. Obolevali su od neznane bolesti i svakim danom bilo ih je sve manje. Sada je svakodnevno morala lutati po ustalasanoj poljani iza cirkuskog kampa, pokušavajući da upotpuni svoju osiromašenu kolekciju. Začas bi se našla okružena bezbrojnim šarenim konfetama. Sletali bi joj u kosu i na dlanove, dok ih je pažljivo stavljala u graciozni paučinasti kavez prepleten vitičastim ornamentima. Ali krug gubitaka i potrage ubrzavao se vrtoglavo. Morala je da odlazi sve češće i sve dalje, zadržavala se sve duže, a putevi su bivali sve zamršeniji. Potraga je ponekad odvodila toliko daleko da je jedva pronalazila put nazad. Postala je iscrpljena… 
———————————————&&&———————————————
… Na trenutak je zaustavila tok misli da oslušne zvuk ključa u bravi. Na krilu joj je počivala beležnica sa nekoliko ispisanih strana i naslovom. Zastala je držeći olovku nad papirom. On je ušao ovlaš je okrznuvši pogledom. S vrata je promrmljao nešto nerazumljivo: o gužvi, žurbi i planiranom ponovnom izlasku… Apatični pogledi i jeftina opravdanja sudarali su se već dugo u tesnim prolazima gde su se kratko i brzo mimoilazili. Spazio je beležnicu na njenom krilu.
“Pišeš priču“, rekao je, iskoristivši zgodan povod da odglumi zaintresovanost za nešto čim se bavila i  popuni ledenu prazninu ćutanja i priguši osećaj nelagode.
„Napisala sam veći deo, pomozi mi da zajedno napišemo kraj.“
Podiže obrve zatečen neobičnim, činilo mu se šašavim, predlogom. “Ali ja nikada nisam pisao priče…“, ote mu se osmeh.
„Pokušaj ovaj put, veoma je važno. Ne umem nikako da završim ovu priču, s tobom će biti lakše. Samo … potreban mi je sretan kraj, znaš, veoma mi je važno da bude sretan…“
Zbunjeno je pogledao. Požele da smisli na brzinu neki izgovor i da se ponovo izgubi iz stana. Ali nije. Uze beležnicu iz njenih ruku i poče pažljivo da čita:
– „Tutu“ i fakir…..
Bilo je još jedno sasvim obično popodne u cirkuskom kampu ispod velike lipe…..

 

Iskušenje

girl,rain,graphic,sad,blackwhite,photography-8279c6f2dcc46f6a46ab0861cfb42d52_hUšla je nečujno i unela sa sobom miris kiše. Voda joj se slivala niz kosu, odeću i čizme posvuda ostavljajući barice. Stajala je odsutno raskopčavajući mantil dok joj se na licu ocrtavalo vidno neraspoloženje. Velika, krivudava, vertikalna bora zaposela je sredinu čela odakle nije silazila nijednog trena. On je sedeo zavaljen na kauču s presavijenim novinama u rukama i krišom bacao poglede preko naočala na vrhu nosa. Kiselo-slatkast osvežavajući miris oguljene pomorandže širio se iz činije na stolu i mešao s mirisom kiše koji je maločas unela. 

Sela je ćutke pored njega. Nežno je pogledavši, ovlaš se nasmešio i dotakao joj obraz. Uzvratila mu je osmehom. Ali smešak je narušavao grč koji je stvarala ona duboka, teška bora nikako ne silazeći s njenog čela. Ćutali su oboje neko vreme kao da se nadmeću u ćutanju.

„Tako si pokisla…“ konačno progovori on, bez smelosti da bilo šta pita.

„Veštica stara, prerušila se. Navukla masku paćenice, kako prepredeno“, odgovorila je kiselo se osmehujući. „Život je neopisiv cinik, iskušava nas i podsmeva nam se. Neke nam ljude uporno šalje izlažući nas stalno iznova novim iskušenjima, poput sudbinske kazne.“

***

Godinama je zamišljala susret koji se dogodio tog popodneva. Godinama maštala da ponizi tu ženu onako kako je ona nekada davno ponizila nju. Iznenadni poziv i dogovoren susret nagoveštavali su neočekivanu satisfakciju, budeći i raspaljujući već uspavnu i zaboravljenu glad za osvetom. Smišljala je govore birajući reči, zamišljala svoj pobedonosan izraz lica i njen skrušen pogled i poguren odlazak …  Množila su se zloćudna maštanja kao teška bolest, iždžikljala poput otrovna ploda iz semena koji je upravo ta žena posejala. Otišla je gotovo lebdeći opijena zluradim zanosom, na trenutke se pomalo i stideći same sebe. Samo nije joj bilo važno. U groznici, koja je obuzimala, bila je jedino važna slast neočekivane, dugo priželjkivane, prilike koju je valjalo prigrabiti.

Ali ništa se nije odvijalo onako kako je zamišljala…

Toliko godina je prošlo i prizor s kojim se susrela zbunio je. Namesto ohole i snažne, kakvom je pamti, pred njom se ukazala starica nesigurna hoda i drhtavih ruku, oslanjajući se na štap i teturavo ljuljajući gomilu kostiju s kojih je visila smežurana koža. Postala je sićušna poput deteta. Prstiju iskrivljenih, okoštalih zglobova, vadila je papire iz neugledne tašne, koju je sve vreme grčevito stiskala u naručju kao da je u tom zagrljaju tajanstvena, samo njoj poznata, sigurnost i posmatrala je žmirkavo preko glomaznih naočala sa smešnim ovalnim okvirom. Ipak, i dalje je u onim škiljavim pogledima koje je bacala dok je, pripovedajući jetko o svojoj nevolji, glasom iz kog je, uprkos posvemašnjoj staračkoj nemoći, izbijala iznenađujuća žustrina i postojanost, te u razmahivanju skvrčenog, kvrgavog kažiprsta i stiskanju usana, nazirala istu onu oholost i bešćutnost po kojoj je davno upoznala. Iz tih sitnih znakova jasno je čitala – nije se promenila, nije postala bolja, godine starosti i nemoć nisu je smekšale. Nije bilo kajanja zbog davnih događaja, čak ni svesti o krivici, a kamoli izvinjenja. U njenom držanju nije se naslućivala čak ni najmanja nelagoda.

Naprotiv. Zbog nevolje u koju je zapala, stara je od nje došla zatražiti pomoć. Želeći joj se dodvoriti i pridobiti je, s vremena na vreme, zaverenički se naginjala, stišavala intonaciju i gotovo unosila u lice, kao da su usred špijunskog gnezda i posezala svojom koščatom, kvrgavom rukom prema njenoj nadlaktici tapšući je lagano u znak tobože prijateljskog gesta. Uzmicala je pred tom rukom kao da će je opeći, nabijajući se u naslon stolice kao u slepu ulicu ne mogavši dalje nazad. Sve joj je to izazivalo odvratnost i mučninu. Glas razuma podsećao je kako je ovo prilika koju ne sme ispustit preslišavajući u sebi sve razloge i godinama pripremane monologe da povrati uzdrmanu odlučnost. Trebalo je samo uhvatiti trenutak da stara lipše od one gomile papira što su joj se rasipali iz nemoćnih ruku, da joj zadrhti glas od jetkog besa što tinja u njoj već ceo vek i da poželi da predahne, uhvati vazduh, otpije gutljaj vode sa stola ili već šta drugo, zatim se obrušiti i sručiti joj sve ono što je davno morala progutati i gurnuti u utrobu gde je zastalo zaglaviljeno kao kolac ispod dijafragme mučeći je godinama i  pobedonosno likujući ustati i otići.

Ali ništa od toga nije se dogodilo. Baš ništa…

Koliko god verovali u samostalnost vlastite volje, stvarnost nas svojom nedokučivošću iznenadi primoravajući nas tako često na sopstvenu izdaju. Uz golemo zaprepaštenje, umesto brižljivo pripremanog prezrivog i likujućeg govora, u prizoru koji je od svega ponajviše budio zgražavanje, odnekud, ni sama ne zna kako i otkud, pojavilo se sažaljenje. Kao da je tamo, odjednom bio neko drugi, kao film koji se odvijao mimo njene volje u kom ona nije učesnik, nego paralizovani, nemi posmatrač. Činilo se da je zlo tako lako dostupno, da je na dohvat ruke poput korova, prljavštine, da uvek i svuda niče i džiklja. Biti zao trebalo je biti lako. Tako se činilo. Pa zašto onda, tog trenutka, nije mogla biti zla? To bi bilo pravedno i to višestruko.

Ali bes je ostao okovan i zarobljen. I koliko god se trudila stegnuti srce, sabiti ga na zrno i zdrobiti, talas saosećanja zapljusnuo je nekontrolisano. Pred onom neuglednom tašnom u grčevitom zagrljaju kostiju i smežurane kože i koščatom rukom što je drhteći posezala da sakupi papire nesigurno ih opipavajući po stolu, pred starosti i nemoći čiji je prizor terao da ustukne kao pred vizijom svačije, pa i vlaste dželatske sudbine, pred besmislom osvete za izgubljenim bez povratka, pred protivnikom koji je već bio poražen.

Jedva da je shvatila bilo šta od onoga što joj je stara pripovedala. Mutilo joj se u glavi. Misli su se sudarale jedna s drugom u metežu oprečnih osećanja. Žurila se da izađe što pre. Slaga da će videti ako može šta da pomogne. Starica joj se bog zna kako zahvaljivala na tome opet je tapšući po nadlaktici, stvarajući samo još veću mučninu i osećanje krivice zbog izrečenog lažnog obećanja.

Napolju je pljuštalo. Nije otvarala kišobran. Želela je da pokisne. Da pokisne do gole kože i spere prljav talog koji se iznenada uzburkao. Želela je da joj hladne kapi natope i kožu i odeću dok ne počnu da se lepe jedna uz drugu, dok ne počne da se trese od vlage i zime, dok joj se od hladnoće i drhtavice ne zamuti u glavi, dok sve ne zaboravi, dok se ne prene otrežnjena i pročišćena. Tako joj je to bilo potrebno.

Tako joj je bilo potrebno dobro da pokisne.        

Sat

images (1)

Voz je jurio vrtoglavom brzinom. Probijajući se prepunim hodnikom, lutao je tražeći slobodno mesto. Obuzimali su ga nesnosna malaksalost i vrtoglavica. Klizna vrata jednog od kupea, tik ispred njega, otvoriše se i napolje izađe stariji gospodin. Brže-bolje utrča da se smesti na upražnjeno mesto, ne rizikujući da ga preduhitri bilo ko od putnika. Udobnost sedišta donese mu olakšanje. Opušten, uz truckanje i ljuljuškanje, te monoton zvuk metalnih točkova što klize po šinama, brzo utonu u san. Ni sam nije siguran koliko je spavao i, mada se činilo kao tren, kada je otvorio oči, kroz prozor opazi nepoznat predeo. „Kakav baksuz!“, razbesni se. Prespavao je svoju stanicu. Poskoči sa sedišta i poče uspaničeno da se probija kroz gužvu duž hodnika. Preznojavao se od napora dok se tiskao kroz načičkanu gomilu. U nogama je osećao olovnu težinu i jedva ih odizao od tla. Činilo se da se nikada neće probiti do izlaznih vrata. Gubio je dah, jedva disao. Konačno, teška metalna vrata otvoriše se uz cijuk i on izlete kao ispaljen iz katapulta na peron. Nije imao orjentaciju, niti ideju kuda da se zaputi. Nasumično je odabrao smer i odlučno krenuo u pokušaju da se vrati na stanicu na kojoj je propustio da izađe. Noge su mu i dalje bile teške, ljuljao se, vrtelo mu se u glavi, menjao je smer, saplitao se, posrtao i padao…Činilo se da njegovom putovanju nema kraja. Nikada neće stići na odredište. Grudi kao da su bile prignječene nevidljivim teretom. Borio se za vazduh. Disao je sve teže i teže. Osvajala ga je panika..ugušiće se..ne može više…mora da udahne…

***

Uz snažan trzaj tela i prigušen jauk poskoči iz postelje i uspravi se. Grudi su se konačno oslobodile i ponovo je nesmetano mogao da udahne. Bio je obliven znojem, gotovo sasvim mokar. Bacio je pogled na sat koji se nalazio na noćnom ormariću. Svetleći display pokazivao je 03.01. Zario je glavu među šake i nalaktio na zgrčena kolena. Taj san mučio ga je sve češće u poslednje vreme. Uporno se ponavljao, skoro uvek isti. Putovao bi, a zatim prespavao svoju stanicu. Nekada je putovao vozom, katkad autobusom ili čak nekim trećim prevoznim sredstvom, ali uvek bi se ponovio taj kritičan trenutak nesretno propuštenog izlaska u pravo vreme. Napori da se nakon toga vrati tamo, kuda se zaputio, bili su krajnje mučni i jalovi. Nikada nije stizao na odredište. Umesto toga budio se izmučen, iscrpljen i bez daha, a na satu bi uvek bilo 03.01.

Počinjao je već da se plaši tih bizarnih noćnih dešavanja. Sam san mu nije predstavljao toliki problem, iako ga je ostavljao bez daha, koliko činjenica da je sat svaki put pokazivao isto vreme. Iz nejasnih razloga to mu je delovalo sablasno. Kao poruka koja je stizala iz neko drugog sveta. Hvatala ga je jeza. Odluči da naredni put ne gleda na sat. Jedino to je mogao kontrolisati. Neobičan san nije imao načina da spreči.

Sledeće noći, kao po tajanstvenom scenariju, sve se gotovo identično ponovilo i opet se probudi boreći za vazduh uspaničeno. Odlučan da uspostavi kontrolu pokuša da se umiri i ponovo zaspi. Ali uzalud…Kao da je vetar lovio u zamku. Zidove sobe ritmično je oblivalo rotaciono svetlo noćnih uličnih perača. Parkirana cisterna tik ispod prozora, brujanje motora i njihovo bezobzirno dovikivanje terali su san. Navukao je pokrivač preko glave pokušavajući da ispod improvizovanog šatora pronađe mir. Ali ispod pokrivača se teško disalo, a glasovi bahatih perača i tamo su se probijali. Otkrio se. Zatim se ponovo pokrio. Pa otkrio … pa pokrio … okrenuo na jednu … pa na drugu stranu … stiskao kapke … pokušavao da umiri disanje… Uzalud. San je otišao u nepovrat. Izmigoljio se. Iskoprcao. Na kraju se predao i legao na leđa zureći u mračanu tavanicu. Ni sam ne zna koliko je dugo tako ležao, ali činilo mu se kao večnost. Ulični perači odavno su napustili trg ispod prozora. Na ulici i u sobi vladali su mrak i tišina. Začudio se da već nije svanulo.

„Koliko li je sati?“, zapita se. Mahinalno se okrenu prema noćnom ormariću na kom je stajao sat da proveri. Svetleći displej pokazivao je 03.01.

 „Do đavola!“, zaprepasti se. Obuze ga strah. „Ovo mora prestati!“

Pokušavao je da nađe racionalno objašnjenje. Ništa logično nije mu padalo na pamet. Strah je polako prerastao u bes. Okončaće ovo još večeras. Ustade, hladnokrvno uze sat s noćnog ormarića i svom snagom zavitla njim prema zidu. Zvuk lomljene plastike prolomi se noćnom tišinom. Nekoliko sitnih delova frci i razlete se po sobi, a najveći deo, koji je još bio u jednom komadu, pade i otkotrlja se uz zveket u najbliži ćošak. Stajao je neko vreme nepomično oborene glave. Osećao je stid. Stid pred samim sobom. Stideo se svog iracionalnog straha i praznoverja. Stajao je kao malo dete pred mračnom prostorijom u koju se plaši da kroči, iščekujući sablast iza vrata. Toliko uplašen da gubi razum i kontrolu, sam sebe nije mogao da prepozna. Pokuša da se pribere. To je samo san. Nema vradžbina, viših sila, sablasnih poruka s drugog sveta, niti sudbinskih znakova. Smešne su besmislice koje mu se motaju po glavi. Polako ode do ćoška u kom je ležao polomljen sat. Tačnije, ono što je od njega ostalo. Odmah zapazi da u mraku još uvek svetli display. Neki plastični delovi nedostajali su, ali baterija je bila na svom mestu, a napukao display pokazivao je zaglavljeno vreme: 03.01. Pokušao je da otvori poklopac pregratka u kom su bile smeštene baterije, ne bi li ih izvukao i tako isključio display, ali od siline udara jezičak se zaglavio i nije mogao da ga pomeri. Duboko je uzdahnuo. Odloži sat na noćni ormarić i vrati se u krevet. Do jutra više nije uspeo da zaspi.

***

Ustao je rano iscrpljen nesanicom. Polako se obukao i pre nego se umio i popio jutarnju kafu, ogrnu mantil, uze sat i siđe niz stepenište do obližnjeg kontejnera za otpatke. Starica, trošno obučena, prebirala je sadržaj odbačenog džaka u kom su se nalazile neke sitnice.

Pruži joj sat. Pogleda ga upitno.

„Šta je sa satom, radi li?“, upita starica grubo, hrapavim glasom.

„Možda bi se mogao popraviti“, odgovori. „Samo ga odnesi što dalje. Budi me iz sna i pokazuje vreme koje me plaši.“

„To je samo sat. Ne mogu odneti vreme koje te opominje i plaši, to ne mogu.Ono je tvoje, tako je zapisano. Zaborav je lažno sklonište. Od sebe nema bežanja. Bolje bi bilo da se navikneš.“

Pruži mu ponovo sat i nastavi da pretura po džaku.

Uze ga nevoljko. Bio je zbunjen. Poče da prevrće sat po rukama odsutno, a zatim ga tutnu u džep mantila. Stajao je tako još neko vreme ne znajući šta dalje. Baci pogled na prozor svoje sobe. Jutarnje sunce ogledalo se u oknima bacajući snažan odbljesak svuda naokolo. Duboko uzdahnu i lenjo krenu nazad ka stepeništu. 

Gorko nasledstvo

razgovor

Iz sobe u kojoj je ležala starica, Li izađe gotovo na prstima, a zatim iščeznu iza vrata jedne od susednih prostorija. Mo je ćutke sedela na rasklimanoj stolici za trpezarijskim stolom, praveći se da je nije ni primetila. U jednom trenutku, na svoje veliko zaprepaštenje, zapazi Li kako sedi tik pored nje. Imala je onaj, njoj još od detinjstva karakterističan izraz lica, s podignutom jednom obrvom, koji je pravila uvek kada bi se situacija komplikovala. Sedele su nemo jedna pored druge, svaka zadubljena u svoje misli, bez hrabrosti da se pogledaju. Samo su kucanje zidnog sata, povremeno škripanje klimavih stolica i pokoji dubok uzdah žena za stolom narušavali ledenu tišinu. Vreme u ćutanju prolazilo je sporo, kao da ne postoji, pretvarajući se u večnost.

 “Izgleda spokojno i nekako blago, gotovo anđeoski,“  iznenada progovori Li.Ko bi pomislio koliko je kruta i beskompromisna umela da bude. Ni najmanje ne liči na sebe.” 

 Mo podiže pogled iznenađena neočekivano narušenom tišinom: “Molim te, pokaži malo pristojnosti i dostojanstva, bar u ovom trenutku. Ne govori tako o njoj. Zar ne možeš bar sad da zaboraviš prošlost i pronađeš malo saosećanja? ”

 “O, izvini, kako sam mogla da zaboravim? Pa to je “tvoja” mama! Uvek si joj bila tako ponizno lojalna!” Ona obrva iznad oka Li poskakivala je, a lice je poprimalo podrugljiv izraz. Kao u košmarnom snu koji se ponavlja, razgovor je krenuo putanjom uhodanom godinama nerazumevanja, bez mogućeg skretanja da iznedri primirje.

 “Nije umela da izađe na kraj sa sobom. U toj borbi povređivala je druge, ali nije to radila namerno, u lošoj nameri. I nikad nisam mogla da razumem – zašto si na mene ljuta? Vas dve se niste slagale, u čemu je moja krivica?”  Mo je pokušavala da sačuva ili bar odglumi staloženost ne bi li razgovor držala pod kontrolom i sprečila izliv besa svoje starije sestre, koji je uobičajeno pratio tok ovakvih njihovih suočavanja. 

Ali Li je padala u vatru: „A gde je granica do koje se prašta ćutanje? Ćutanje onda kad svi glasovi razuma pozivaju na pobunu? Zašto joj se nikada nisi suprotstavila Mo, znam da ti je smetalo isto kao i meni? Nije njena oštrica bila tako nesalomiva … Znaš, sećam se kada si bila mala devojčica, uveče u krevetu, plašeći se mraka, pribijala bi se čvrsto uz mene, a ja bih te držala za ruku dok ne zaspiš. Kasnije…nikako nisam mogla da shvatim, zašto? Zašto si me izneverila? Kakav si to savez i u ime čega sklopila skrivajući se u ćutanju? Zar je malo udobnosti bilo toliko dragoceno?” 

“Veruješ li zaista da je ćutanje udobna zavetrina? Ne postoje, Li, uvek dobri i ispravni putevi. Ponekad ih jednostavno nema. Onda svako bira prema svojoj meri i snazi manji teret koji može da nosi. I niko nema prava nikom da sudi prema svojim merilima. Radila sam isto što i ti, samo na svoj način – borila se da opstanem i pronađem mir.”

 “I? Može li se uživati u miru uprkos tuđem nemiru?”

“Nemoguće je pronaći mir tamo gde sve gori u plamenu. Nemoguće je držati se po strani, nemir je kao zaraza. Ima moć da se širi, poput vatre, koliko god se trudiš da te zaobiđe. Niko u vatri nije ostao hladan, samo neko sagori pre, neko kasnije. Ali hladan ne ostaje niko. Na kraju krajeva, platila sam veću cenu nego ti.”

 “Uživala sam u tome. Uživala sam da gledam kako se tvoje vrline pretvaraju u tvoju zlu sudbinu,“ ponovo je izraz na licu Li postao izveštačeno ironičan i podrugljiv, više želeći njim da povredi Mo, nego što je uistinu osećala zlurado zadovoljstvo.“To je pravda, ona kosmička, koja uspostavlja ravnotežu na ovom svetu. Život ne voli kukavice. Ono što si postala udovoljavajući njoj život nije voleo, kaznio je to surovo. Život nagrađuje borce.“

 “A sebe smatraš uspešnim borcem? Pogledaj se, Li!  Koja je tvoja borba i šta su tvoje pobede? Čim se one mere? Brojem uklonjenih sa svoje pravolinijske putanje, brojem podanika, uspesima koji ne pitaju za usputne žrtve? Ono što je mama radila nesvesno, ti radiš svesno i to bez trunke savesti. Čemu sve ono što nazivaš uspehom kad ne možeš da se oslobodiš nečega što si davno trebala pokopati? Živiš zarobljena u  paklu iz prošlosti i sve na svom putu vučeš tamo. Postoji li opravdanje za toliku gorčinu i bes koji seješ? Oslobodi se Li, oslobodi sebe, oslobodi mene i sve koji su ti u blizini!“

“Znaš, čudi me da nisi religiozna, Mo. Oduvek si bila puna tog moralnog sranja. Oduvek ti je išlo od ruke držanje propovedi,” nepokolebljiva u svojim napadima, zaslepljena besom, Li je gubila kočnice. Bio je to uobičajen, bezbroj puta razmotan film, s nepogrešivom tačnošću i utvrđenim redosledom koraka.

Mo se pod snagom uzbuđenja izazvanog optužbama već činilo da se stolica ispod nje ljulja toliko da će je zbaciti sa sebe kao da je zajahala neukroćenog konja: “To se zove plemenitost i razboritost! ”, glas joj je podrhtavao.

 “O, plemenita i razborita Mo… O, tako si puna vrline, Mo… Molim te, ne laskaj sebi, muka mi je!!!”

Mo poskoči sa stolice i priđe prozoru vidno uznemirena: “Ne znam čemu uopšte ponovo ovaj razgovor? Besmisleno je, rekla sam to još odavno, pre mnogo godina. Ukopana si u rov koji ne želiš da napustiš i zato smesta želim da se ovo prekine!”

 Li se nije ni osvrnula. Nepomično sedeći, zurila je u čašu u ruci netremice, kao da će u njoj pronaći odgovore za kojim godinama očajnički traga. Kroz odškrinuto okno dopirao je svež, oštar vazduh koji najavljuje svitanje. Mo se odvoji od prozora i ponovo priđe stolu. Na njeno veliko iznenađenje Li više nije bila tamo. Kao što se neočekivano pojavila, neočekivano je i iščezla. Negde iz daljine, spolja, dopirao je zvuk usamljenog motora automobila. Sat na zidu nagoveštavao je da je noć na izmaku.

***

Starica je umrla u zoru. Otišla je ostavljajući za sobom neveliku imovinu i pretežak teret – zatrovane duše natopljene gorčinom i neprijateljstvom onih koje su trebale biti njena najvrednija zaostavština. Ni njen odlazak nije mogao to da popravi.

Nakon sahrane, Li se zaputi prema Mo. Na trenutak zatreperi krhka nada u srcu Mo, nada koja je godinama kao zgrčena ptica šćućurena čekala negde na onom, kao zenica, bolnom mestu iza grudne kosti.

“Ključ od stana… znam da ćeš se zadržati još neko vreme… ja putujem odmah”, rekla je tiho Li, okrenula se i otišla. Bile su to jedine reči kojima je narušeno njihovo dugogodišnje ćutanje. Mo je dugo gledala kako se njena figura gubi u daljini. I još dugo, i nakon što je već izgubila iz vida, stajala je kao ukopana i stezala ključ u oznojenom dlanu.

 

 

Susret

dark-flower-wing-angel-timeline-cover1920x120064913Pričala je tek onako… Bila je to više prepirka s tišinom u pokušaju da uguši šapate koji su se gurali u predvorju svesti mučeći je sumnjama u besmislenost pristanka na ovaj susret. Pričala je tek da skrene misli s nelagode što je izazivao njegov neprijatno uporan pogled. Cipele su je stezale. Diskretno ih je ovlaš izuvala i ponovo obuvala nastojeći da se ne oda nijednim pokretom ostatka tela. Nameštajući nervozno neposlušan pramen kose, koji je iskačući iz rasklimane, dotrajale šnalice otežavao mučan trenutak, ljutila se u sebi što nije već bacila taj beskoristan predmet. Tražila je, tobože,  nešto po tašni, prebacivala ključeve od automobila iz ruke u ruku i bacala odsutne poglede okolo bez hrabrosti da ih ukrsti s njegovim.  Previše loša muzička podloga za usiljen dijalog kao u jeftinom, patetičnom komadu dopirala je iz pozadine. Previše sećanja koja su nadirala nekontrolisano, previše neizgovorenog i nevešto prikriveni tragovi godina i umora na licu. Usta su joj se sušila stvarajući promuklost u glasu koju je pokušavala sprati gutljajima pića posluženog na stolu.

Toliko je vremena prošlo… Koga je očekivao nakon toliko godina? Kakvu sliku je mislio da će ugledati? Stotinu puta u jednom trenu se već pokajala što je dozvolila ovaj susret. Oni šapati probijali su branu preplavljujući je nepodnošljivim nemirom. Trebalo je da ostane nedodirljiva kao heroina što se povlači na vrhuncu slave, ne dozvoljavajući da je vide kako posrćući silazi s pozornice poražena. Da, trebala mu je ostati u takvom sećanju.

On je izgledao smiren i dobro raspoložen. Ili se samo vešto pretvarao. Kao da uopšte nije primećivao nemir koji je nju paralisao. Kako se pronalazi takav mir? Da li je on skriven u dubokom poniranju, toliko dubokom da doseže retke odgovore kao dragulje u dubini zemlje ili u držanju zubima za površinu, gde nema mesta teškim pitanjima? Da li je moguće pronaći dostojanstvo uprkos očiglednim podsetnicima na granice našeg trajanja smeštenim na svakom koraku zamršenih hodnika putovanja, kao putokazi ka besmislenom ništavilu? Ima li kakve tajanstvene lepote u vremenu propuštenom kroz šare na licu i sabrane nesanice smeštene u naborima čela? Kako se sklapa pomirenje s tek jednom preostalom stazom u zamenu za bezbroj raskršća?  Rođeni smo da bismo bili poraženi, život je samo odlaganje tog poraza. Postoji li kakav drugi izbor sem pomirenja s nepojmljivim. Zar nam nije ponuđena baš nikakva nada?

Otići će u garderobu, skinuti kostim i obrisati šminku. Izviniće se zbog greške. Danas ipak ne može da nastupi. Nije spremna, loša procena… Užurbano poče da sakuplja svoje sitnice sa stola stavljajući ih u tašnu – upaljač, cigarete, ključeve automobila… Na brzinu se izgovori da žuri. Njegov iznenađen pogled i insistiranje pokolebaše je u jednom trenutku. A tako je želela da ostane… Ali ne,  ustaće i otići.  Ovo je bila greška, nije trebalo da dolazi. Čemu sećanja?  Koja je svrha mladalačke sreće? Zar tek da bi nas mučila u starosti podsmevajući se našoj nemoći? 

Pozdraviše se na brzinu. Treba još izaći ne saplićući se u tim cipelama koje stežu, s tom knedlom u grlu, rukama i nogama koje ne slušaju… Evo još koji korak, još koji metar, samo da zađe za ćošak, da se domogne ulice i duboko udahne. Jer tamo su nepoznati prolaznici. Tamo nema nikog ko bi budio sećanja.

Sumnja

spijun

Gospođa M. probudila se rano tog jutra u svojoj lepoj kući na uglu ulice. Dok je rutinski kuvala čaj odsutno je pogledala kroz prozor. Trgla se. Ispred kuće, baš tamo gde je bio cvetnjak, kojim se toliko ponosila svakog proleća, nalazila se neobična i neugledna naprava. Bila je to metalna kutija na točkovima, slična kontejneru za odlaganje otpadaka, ali pravilnog kvadratnog oblika i potpuno zatvorena, bez poklopca i naročitih dodataka. Gospođa M.vrisnu, a čajnik joj umalo iskliznu iz ruke. Nije mogla da poveruje očima. Odložila je hitro čajnik  i otrčala uz stepenice u spavaću sobu da saopšti uznemiravajuću vest svom suprugu. Gospodin M.veoma se uzbudio kada je čuo za ovo. Izašli su žurno pred kuću da malo bolje osmotre uljeza.

Nije bilo mnogo zanimljivih detalja na zagonetnoj kutiji – par tastera, jedna ručica i nešto što je ličilo na ventilaciju. Gospodin M.ga kucnu nekoliko puta da proveri da li iznutra odzvanja prazanina, a zatim uz prislanjanje i brz trzaj ramena proveri stabilnost. Zaključiše da kontejner nije naročito težak. Znatiželjno su obilazili okolo neko vreme sumnjičavo osmatrajući i povlačeći ručicu i pritiskajući tastere. Gospodin M.pokuša da kroz proreze, koji su ličili na ventilaciju, proviri u unutrašnjost kutije i sazna nešto više o misterioznom predmetu. Za to izviđanje gospođa M.mu je donela i baterijsku lampu iz kuće. Ali ništa nije pomoglo da makar naslute ko je i zašto ovo smestio u njihovu ulicu i to baš ispred njihove kuće. Na kraju se složiše da, ko god da je postavio ovog nezvanog gosta i čemu god on služio, ne može tu ostati. Odlučiše da ga, kada padne noć, gospodin M. diskretno odgura do ograde komšije par kuća niže. Tako je i učinjeno.

Sutradan ujutru, gospodin i gospođa P. bili su šokirani prizorom. Zar to nije onaj kontejner koji se juče nalazio ispred kuće gospodina i gospođe M.na kraju ulice? Kakav bezobrazluk! Istog momenta, u papučama i pidžami, gospodin P.odjuri do komšije da rasprave ovo. Gospodin M.se pravdao kako kontejner nije njegov, da pred kućom nema dovoljno prostora i da, na kraju krajeva, ne zna zašto bi uopšte tu morao da stoji. Gospodin P. je, opet, verovao da sasvim sigurno postoji razlog zašto je postavljen baš na kraju ulice. Saglasiše se, nekako, da ulica ima dva kraja, te da bi bilo dobro rešenje da ga prebace na suprotni, gde se pored kuće na ćošku nalazi izvesno proširenje te ima i najviše prostora. Dogovoriše se da sačekaju noć i da ga onda zajedno odguraju tamo.

Ujutro, kada je gospodin F., iz kuće na drugom kraju ulice, krenuo na posao, grdno se iznenadi videvši kontejner. Odmah je odlučio da će ga, kada se vrati s posla, pomeriti odatle, jer ne dolazi u obzir da ostane ispred njegove kuće…

I tako se kontejner narednih dana potucao duž uličice, od kuće do kuće,  nigde ne pronalazeći gostoprimstvo. Niko nije želeo da se sumnjivi uljez nađe baš pred njegovim dvorištem.  Stanari su bili vrlo napeti zbog neobičnog problema koji ih je zadesio i situacija je postala krajnje ozbiljna. Svađe su bile svakodnevne. Izlazili bi na ulicu, dovikivali svako svoje argumente, a vrlo često i psovke. Rasprave su prerastale u svađe. Nervoza je postala nepodnošljiva i nešto je valjalo preduzeti. Sazvali su sastanak sa namerom da pronađu rešenje. Kružile su već svakojake priče o poreklu i nameni kutije, a neki stanari su čitali u štampi da je isti takav objekat postavljen u još nekim ulicama zbog kojekakvih ispitivanja.

„Kakva ispitivanja?! Ko zna šta se iza toga krije… Neka ispituju, ali ne ispred moje kuće…“, vrteli su glavama i protestovali.

Bilo je tu raznih ideja. Jedni su predlagali da kontejner svaki dan premeštaju duž ulice, što je, svakako, bilo suviše komplikovano, drugi da ga smeste pred dvorište kuće čiji su vlasnici dolazili samo vikendom, treći da ga prebace u susednu ulicu…. Ali ništa nije zvučalo kao nešto što je obećavalo trajan mir. Ponovo su raspravljali, vikali i svađali se. U jednom trenutku situacija je toliko izmakla kontroli da se dva gospodina baciše jedan na drugog u nameri da se obračunaju. U tom trenutku, pristiže gospodin G., koji je kasnio na sastanak. On je već bio umoran od svakodnevnih rasprava, svađa i sveopšte napetosti koja je vladala u ulici zbog nečeg što je smatrao smešnim i beznačajnim. Nonšalantno saopšti da ne vidi nikakav razlog za toliku nervozu, te da mogu slobodno postaviti kontejner pred njegovu kuću. Nasta tajac. Zar tako jednostavno?- zgledavali su se u neverici. Ali rešenje je konačno pronađeno i oni odguraše nepoželjnu napravu tamo. Zatim se raziđoše.

Već na putu prema kući, gospođa M…došapnu svom suprugu da joj je odluka gospodina G.vrlo sumnjiva i da će se svakako sutra kod komšinice raspitati da li ona ili neko drugi zna nešto više o njegovim motivima. Narednih mesec dana ispredale su se razne priče. Prepričavalo se kako je jedna od komšinica prolazeći slučajno videla gospodina G. kako sa još dvojicom nepoznatih ljudi razgovara i krajičkom oka gledaju prema kontejneru. Druga komšinica, iz kuće preko puta gospodina G., provirivala je svakodnevno krišom iza zavese ne bi li nešto otkrila, što bi rasvetlilo vezu gospodina G. i misteriozne kutije. Mašta stanara male uličice prelazila je neslućene granice – od priča da gospodin G. šuruje s izvesnim sumnjivim ljudima te da od kontejnera ima, ne baš malu, finansijsku dobit, pa do maštovitih špijunskih priča.

„Da, da, ima tu nešto… Niko ne bi pristao na takvo što bez razloga… Ko zna šta je u tom kontejneru i s kojom namerom je postavljen… Oduvek je on meni bio pomalo čudan….“

U narednim mesecima, svi su se složili da je odluka gospodina G.toliko neobična da iza toga mora da se krije nešto veoma sumnjivo, te da bi ga zato najbolje bilo izbegavati. Pored njega i njegove kuće prolazili bi užurbanim korakom, kratko ga pozdravljajući, a neki čak ni ne obazirući se. Sumnjiva kutija i gospodin G. nisu prestajali da budu predmet podozrenja i njihovih priča. Pa čak i kada kontejnera više nije bilo u uličici.