Mala filozofska rasprava na ulici

„Ptica rođena u kavezu misli da je letenje bolest“ – Alejandro Jodorowsky

mala filozofska rasprava na ulici

– Hajde pevaj, onu pesmu koju najviše volim kada pevaš!

– Ne mogu, na ulici smo.

– Pa šta ako smo na ulici? U kući pevaš svaki dan, zašto ne bi pevala i na ulici? 

– Takva su pravila, kažu – nije pristojno pevati dok hodaš ulicom. Ljudi bi me smatrali čudnom … ili smešnom. Da li si video da neko peva dok šeta ulicom?

– Nisam, ali ne razmem zašto. Zašto bi čovek koji peva dok šeta ulicom bio nepristojan, smešan ili čudan? Meni se to čini baš zabavno. A onaj tamo čovek, da li ti on izgleda čudno? 

– Ne, zašto?

– Pa pogledaj malo pažljivije…

– Pristojno je odeven …. i…. hoda najnormalnije… Definitivno ne vidim ništa čudno na njemu.

– A njegovo lice? Pogledaj njegove obrve i pogled, ne čini li ti se da izgleda ljutito?

– U pravu si.

– I to nikom nije nepristojno?! Znači – nepristojno je pevati dok šetaš ulicom, a normalno je izgledati neraspoloženo i ljutito. Zašto uopšte postoje pravila?

– Sećaš se kada je tata rasklopio onaj stari budilnik, sećaš se točkića, šarafa i opruga koje si unutra video? Svi točkići, opruge i šarafi imaju svoje mesto i svoj zadatak i moraju biti izliveni precizno da bi sat ispravno radio. Tako svi satovi pokazuju isto – tačno vreme.

– Znaš, mislim da je baš dosadno što svi satovi pokazuju isto vreme. Bilo bi  mnogo zanimljivije kada bi se malo razlabavili i kada bi svaki pokazivao svoje vreme. Ali… kakve to uopšte ima veze s pevanjem na ulici i ko stvara tako užasna pravila? 

– Postavljaš jako teška pitanja, šta kažeš da malo predahnemo.

– Dobro, hajde da se trkamo do igrališta!

***                                                                                                                            

… Mama, dođi na tobogan, zašto se ti nikada ne spuštaš sa mnom? Jako je zabavno, dođi da probaš…!

– Hm…. ne mogu, bole me noge … drugi put…

– To uvek kažeš. Šteta, nemaš pojma šta propuštaš!

 

Advertisements

Emocije na rasprodaji

–  Često namrgođena, nabranih obrva pominješ „jeftine emocije“. Jeftine? Skupe? Zar emocije imaju cenu? 

– Rugaš mi se. Istinske emocije uvek su skupe. Ljubav nas čini ranjivim, strah i tuga troše i iscrpljuju lagano uništavajući.

majka Tereza s detetom u naručjuAli čovečanstvo je bolesno, inficirano površnim, lažnim, jeftinim emocijama. One, koji ih rasipaju, ne koštaju ništa, jer nisu istinite, prevara su. Odzvanja bolan zvuk praznine i kiča kroz obogaljene priče o osećajnosti, prepune nedoslednosti i nedostatka logike. Zazirem od prelako izgovorenih reči u kojima se pominju ljubav, patnja i sažaljenje. Zazirem od tobože najdubljih, najintimnijih emocija vulgarno ispruženih na dlanu, svima. Ljudi neverovatno naivno podlegnu površnom razbacivanju nakićenih, velikih priča – o besmrtnoj ljubavi, o požrtvovanosti, o saosećanju…nepodržanih ničim. Nikakvim gestom, akcijom, delom. Bitno je da je glasno, da se nameće, da blešti…odmah je zavodljivo i privlačno.

Suviše olako previđamo, zanemarimo, čak prezremo dostojanstveno, skromno držanje duboke osećajnosti. Teško učimo. Mudrost je virtuozna veština.

– Možda si suviše stroga. Teško je prepoznati tu tananu nit koja razlikuje falsifikat od originala. Lažov je često veoma vešt.

– Deluje teže nego što jeste zaista. Ustvari je jednostavno. 

Talentovan umetnik prepoznaje talentovanog umetnika. To mu njegova prefinjena priroda duboko ugrađenim istančanim mehanizmima obezbeđuje. U suprotnom sklona sam da posumnjam u njegov talenat. Takođe, iskren čovek kom je manipulacija emocijama strana, prepoznaje sebi sličnog, iskrenog. Da, lažov ponekad može biti vešt, pa je potrebno neko vreme za njegovo prepoznavanje. Ali nemoguće je to pretvaranje dugo skrivati pred duboko iskrenim čovekom. Ovakva  obmana moguća je jedino pred onim ko teško boluje od iste bolesti. Pitanje je jedino da li se to onda uopšte naziva obmanom. Kad lažov laže lažova, da li se tu uopšte neko može osećati prevarenim? Ono što prodaju – to i kupuju, jeftino prodaju – jeftino kupuju. Emocije na rasprodaji, po sniženoj ceni. Doduše nije original – kopija je, ali liči…strašno liči… 

 


Introspect

put1

– Vratila si se? Gde si bila?

– Tražila sam odgovore.

– Mora da si daleko išla?

– Sad mi se čini da nisam ni odlazila, kao da sam se vrtela u mestu. Zapravo sam se udaljavala, odlagala i bežala… Naivno je verovati da moraš otići daleko da bi našao odgovore. Jer odlazak je ipak odlazak – beg je, ne približavanje.  A pitanja su svuda ista i odgovore možeš tražiti na najbližim mestima – u  biljci na simsu prozora, u oblačnom danu, u detetu zadubljenom u svoj crtež…svuda je tako mnogo tajni…

A odgovori…? Odgovora nema. Samo potraga za njima postoji. Jer svaki odgovor biljka je sa hiljadu semenki što rađaju klice bezbroj novih pitanja. Kao beskrajni krugovi nanizani u lance. Neki tu potragu prihvate smireno, prateći spontane životne tokove, ponizno prihvatajući redoslede stvari, onako kako ih život donosi. Rođeni s tom elastičnošću, kao list na vetru – trepereći u smeru strujanja, ali čvrsto pričvršćen za granu. Drugi se potucaju opirući se. Lutaju menjajući – prijatelje, ljubavnike, mesta, poslove, stvari…

U početku deluje zabavno, kao igra koju želiš da igraš i u kojoj, čini se, držiš konce u svojim rukama. Ubeđen si da pobeđuješ, ubeđen da je sve tako lako… Kako je mlad čovek glup i kratkovid!

– A mir, da li si pronašla makar malo mira?

 – Ako su umor i odustajanje mir, a na neki način jesu – jer su prekid borbe i traženja – onda bi odgovor  mogao da bude da. Ali negde duboko ja nosim gorak ukus poraza. A ko je još u porazu pronašao mir? Trljam oči, pokušavam da vidim put ispred sebe. Tako je mutno, zamagljeno. Čekam da se razbistri, nemam više kud da pobegnem, nemam gde od sebe da se  sakrijem…. Ostalo mi je još samo da pronađem strpljenje i čekam. 

Možda je u čekanju odgovor?