Kako je otišao Max …

Jutro. Uz prvu kafu pregledam poštu.

U inboxu slika i poruka:

„Zapatili smo bubašvabe, ne možemo ih se više osloboditi.“ Pozdrav! Max

I film počinje da se razmotava … bubašvaba

Bilo je to negde u proleće 1992…

Istrčala sam na stepenište kao da me eksplozija bombe izbacila. Tu sam se sudarila s ispitivačkim pogledom komšinice, koja je čistila cipele ispred vrata.

„Bubašvabe! Postoji li išta odvratnije od bubašvaba?!“, procedila sam zgađenog izraza na licu.

„Postoji, vlastiti muž“, odgovorila je glasom ravne, bezosećajne intonacije.

***** 

Ustvari, tako se samo činillo. Koliko je besa bilo skriveno iza te, naizgled ravnodušne opaske, moglo se čuti svakodnevno kroz uzavrele prepirke što su dopirale kroz zidove i prozore njihovog stana. Bile su to moje prve komšije u stanu koji mi je ustupila prijateljica nakon pogubljenih veza sa porodicom u Sarajevu, nakon čega sam ostala bez novčane podrške i smeštaja. Stan se nalazio u centru grada i pripadao njenom davno preminulom stricu. Postojao je izvestan spor oko vlasništva, pa u njemu već dugo niko nije živeo. Bio je zapušten i gadno zaudarao, izgrađen negde između dva svetska rata, prostran i svetao, s prozorima do trometarskih plafona i po nekim, za današnje pojmove čudnim standardima – dvosoban, od skoro 100 kvadarata. Sve je u njemu bilo ogromno. Sećam se i neobičnog kružnog rasporeda, čudne mode s početka dvadesetog veka. Imao je prolazno kupatilo, veličine manje sobe, s ogromnim prozorima. Na dva kraja nalazila su se masivna vrata tako da se u njega moglo ulaziti iz dva pravca. Ako biste iz velikog predsoblja išli pravo, kroz trpezariju, ili ako biste krenuli desno u dnevni salon, veličine manje fiskulturne sale, pa kroz spavaću sobu, obe trase vodile bi vas do kupatila, premda ste se kretali u potpuno različitim pravcima.

Nakon temeljnog čišćenja, koje nije dalo rezultate, jedino što sam mogla da preduzmem, ne bih li se rešila neizdrživog smrada, bilo je celodnevno otvaranje prozora. Srećom, u toplom periodu godine to nije predstavljalo problem.

Već prvo veče u trpezariji me dočekalo iznenađenje. Svuda po zidovima milele su ogromne bubašvabe. Bio je to moj prvi susret s njima. Kada biste upitali nekoga da vam navede razlike između Sarajeva i Novog Sada, nabrojao bi vam ih stotine, ali niko, baš niko, sigurna sam, ne bi se dosetio da vam kaže: Novi Sad je grad u kom neobično uspešno opstaje i razmnožava se na milione bubašvaba, u Sarajevu jedva da neko zna kako bubašvaba izgleda. Da li zbog klime, terena ili ko zna zbog čega, one u Sarajevu jednostavno ne uspevaju. Ugledavši ih onako ogromne osećala sam se nestvarno poput Alise iza ogledala. Bile su od najkrupnije vrste i svaka je u proseku bila duga desetak cantimetara. Prilično smireno sam zaključila da su ušle spolja i odlučila da prozore trpezarije ubuduće ipak moram držati zatvorene.

Ali sledeće večeri čekalo me još veće iznenađenje – bubašvaba je bilo bar pet puta više nego prethodnog dana. Kao da sam se našla usred njihovog gnezda. Nisu dolazile spolja, nego iznutra. Pala sam u očaj. Rešila sam da u trpezariju više ne ulazim, a za put do kupatila koristila sam od tada onu drugu trasu koja je vodila preko spavaće sobe. Tako se odvijalo moje stanovanje narednih meseci.

***** 

Klasa u kojoj sam studirala na pragu tih zlih dešavanja bila je klasa sjajnih, perspektivnih mladih umetnika iz cele Jugoslavija. Od proleća do kraja leta, kako se obruč mraka sve više stezao, polako, ali sigurno, rasula se, sledeći sudbinu pokojnice s čijih prostora smo se okupili. Ipak, iako nas je tih meseci neumoljivo opkoljavala nesreća, ne sećam se da smo ijednog trena, do poslednjeg dana druženja, razgovarali o bilo čemu osim o muzici i umetnosti … Kao da smo se nadali da naše uporno i odlučno ignorisanje može poništiti ludilo koja nas je neumoljivo pritiskalo.

A bio je tu i Maksim, prijatelj iz školskih dana. U Novi Sad došli smo gotovo u isto vreme. Do kraja leta on je još bio tu i to mi je ulivalo mir i sigurnost. Imali smo poseban odnos i provodili mnogo vremena zajedno. Bio je godinama zaljubljen u mene, ali mu nikada nisam dozvolila da pređe granicu koja nas je držala na odstojanju. Mlade devojke znaju biti neverovatno uobražene i hirovite. S druge strane, uživala sam u okolnostima u kojima mi Max uvek stoji na raspolaganju. I kao što sam sve pogrešno procenila u vezi njega, tako nisam shvatila kako se njegovo strpljenje polako, ali sigurno krati.

*****

Poslednje večeri pili smo vino i smejali se. Već prilično pripiti otišli smo do trpezarije naoružani papučama.

„Ova hoće da me proguta!“, vrištali smo, a zatim se smejali hvatajući za stomake.

„Znaš li da kažu da ih se nemoguće osloboditi kada se zakote?“, prošaputala sam.

Max se uozbiljio i zastao: „Tako su ružne, kao probuđeno zlo. Bubašvabe se uvek odnekud pojave, pre ili kasnije. Ne dešava li nam se to svima? Odakle uopšte dolaze?“

Slegla sam ramenima.“Valjda iz pakla“, stresla sam se.

Na kraju me piće toliko ošamutilo da sam morala otići da legnem. Osetila sam, dok je krevet tonuo, kako mi Max sedi kraj uzglavlja. Milovao me po kosi, šapnuo par nežnih reči, poljubio u obraz i pokrio, a zatim ustao. Čula sam njegove korake kako se udaljavaju i izlaze u predsoblje, te škljocanje brave koja se zatvorila po izlasku. Bila sam suviše ošamućena da bih ustala da zaključam.

Max se nije pojavio naredna dva dana. To je bilo neobično. Trećeg dana otišla sam da ga potražim. Njegov cimer je rekao da je spakovao stvari, otputovao u inostranstvo i da se neće više vraćati. Bila sam potpuno zbunjena. Ceo dan provela sam muvajući se bezvoljno, preispitujući raspoloženja koja su se smenjivala – od samoće i izolovanosti do ogorčenosti i osećaja da me izneverio ljubavnik koji to, ustvari, nikad nije ni bio i na kog nisam imala osnova polagati bilo kakva prava. Stan je odjednom delovao još veći i depresivniji. Osetila sam kako me ogroman prostor guši nepodnošljivom teskobom.

Predveče je svratio Dimitrije. Dimitrije je studirao vajarstvo i neka predavanja slušali smo zajedno. Došao je po skriptu. Bio je potpuni čudak. Iako mi nikada ranije nije prijalo njegovo društvo, taj put sam mu se obradovala. Popili smo kafu i vodili besmislene razgovore. Iz gornjeg džepa jakne ičšeprkao je već smotan džoint. Liznuo je cigaretu, a zatim škljocnuo upaljačem i zapalio. Držeći je stisnutu između palca i kažiprsta, zaškiljio je i strasno povukao dubok dim. Prostorijom se raširio slatkast miris. Pružio je zatim cigaretu meni, pristojno mi nudeći da je podelimo. Nisam bila raspoložena. Likovnjaci su pušili travu kao ludi, za njih je to bilo nešto poput kreativnog dopinga. Muzičari su sebi taj luksuz izuzetno retko dozvoljavali. Životne navike profesionalnih muzičara više su nalikovale disciplinovanim vojnicima. Neobična kombnacija mukotrpne posvećenosti, asketskog odricanja i umetničke slobode i kreativnosti. Nemoguć, protivurečan spoj, praktično nezamisliv.

Kada je popio kafu i ispušio džoint, Dimitrije me pozvao na piće. Prijala mi je ideja da malo razbistrim misli, pa sam pristala. Seli smo u baštu nekog kafića dok je Dimitrije pričao monotonim glasom i ravnodušnim izrazom lica. Pričao je o Svemiru, crnim rupama i ko zna još o čemu. Bio je uvrnuto zatvoren u svoj svet, a onaj džoint ga je još više omamio i uvukao u spiralu bizarnosti koja mu je inače bila svojstvena. Đavolski sam se dosađivala.

U jednom trenutku našem stolu prišao je čovek srednjih godina i seo na praznu stolicu. Uskoro se uključio u konverzaciju unoseći malo živosti. Ali kako je razgovor odmicao sve se više obraćao isključivo meni, a komentari su postali čudni i nepristojni. Pozvao me u obližnji klub na bilijar. Odbila sam. Nakon toga postao je krajnje neprijatan. Zaćutao je i bezobrazno piljio u mene. Iznenada je iz džepa pantalona izvukao nožić i počeo da čisti nokte, povremeno se zagledajući u mene ispod oka i piljeći do neizdrživosti. „Kakav ludak“, zgrozila sam se, „samo mi je još on nedostajao!“ Za to vreme Dimitrije je neprekidno pričao nepromenjenom intonacijom kao da se ništa čudno ne dešava. Mislim da je u tom trenutku protutnjao voz preko našeg stola on ne bi ni trepnuo. Bio je zaista neverovatan. Meni su klecala kolena. Pomislila sam kako sam mogla i da nestanem i to niko ne bi primetio, niko me ne bi tražio, u gradu više nije bilo nikoga s kim sam bila bliska. Hladnoća me spopadala od tih misli.

Jedva sam uspela da prekinem Dimitrija i ubedim ga da idemo kući. Čini mi se da sam do stana išla čitavu večnost. Neprekidno sam se osvrtala. Neznatno sam odahnula i opustila se kada sam zaključala vrata za sobom.

Ali tu nije bio kraj mojim mukama… Iza mene i Dimitrija ostale su neoprane šoljice od kafe u sobi na stolu. Bilo je sparno i sladunjav miris ispunio je prostoriju. To je privuklo bubašvabe. Kada sam zakoračila u dnevnu sobu i upalila svetlo ugledala sam jednu na zidu iznad kreveta u kom sam spavala. Do tada ih nikada pre nisam tu videla. Njihova teritorija bila je ograničena isključivo na trpezariju. Zgrabila sam papuču i polako joj se približila, ali ona je samo ovlaš mrdnula svojim antenama i šmugnula iza ormara koji se nalazio tik uz krevet. Potpuno očajna spustila sam se na stolicu. Tu sam provela ostatak noći. Razmišljala sam o Maxu. Gde je, šta radi? Razmišljala sam i o tome da li ću ga više ikada ponovo videti. Grlo mi se stezalo. Potražila sam maramice, ali ih nisam mogla pronaći. Rukavom sam brisala vlažne obraze…

*****

Neke partije jednostavno loše odigramo, mislila sam gledajući potreseno onu bubašvabu u inboxu. Činilo se kao da je sve već odavno zaboravljeno, zakopano, a odjednom se nenadano tako uznemiravajuće pojavilo. Kao da je Max još juče bio tu. Obuzela me želja toliko toga da mu napišem, ali sam se na vreme sabrala i odustala. Shvatila sam koliko bi to sada bilo glupo.

„Max, ostavio si me u otključanom stanu usred noći i nema te dvadeset godina. Strašno sam ljuta“, napisala sam. A zatim sam i to izbrisala. Oklevala sam par trenutaka, a onda obrisala i Maxovu poruku. Zatvorila sam inbox. Neke duhove treba ostaviti da počivaju u miru.

Grlo je opet počelo da mi se steže. Potražila sam maramice. Opet ih nije bilo. Nikad ih nisam mogla pronaći kada su mi bile najpotrebnije…  

Advertisements

Rastanak za pamćenje

rastanakDa li je rastanak u tišini, bez objašnjenja i pozdrava, dostojan velike ljubavi?  Prave ljubavi morale bi imati dostojan rastanak. Ono što mi je obično uvek ostajalo u sećanju nakon minulih ljubavi su: prvi susret, par nezaboravnih trenutaka i … rastanak. Dramatičan rastanak kao da je overavao minulu  ljubav, potvrđujući njenu snagu snagom svog raspada. Ali, naša ljubav obolela je od misteriozne bolesti zapadajući u nejasan tok. Nizale su se prećutane nedorečenosti i crkavala je tiho, pod nejasnim okolnostima. I kao da zbog toga nikad nisam bila sigurna da li je uistinu okončana ili na tajanstven način još uvek preživljava. Godinama posle, bila sam zamišljena i zapitana. S vremena na vreme obuzimali bi me trenuci melanholije. Koprcajući se da stresem sa sebe te nevidljive niti, u koje sam se uporno iznova upetljavala, počinjala bih zanimljivu igru. Izvodila sam čitave predstave na nekom svom filmskom platnu u pokušaju da oslikam dramatičan kraj koji mi je toliko nedostajao, ne bih li tako konačno i neopozivo arhivirala svoju jogunastu ljubav u spomenar.

Režirala sam onako kako se režiraju filmovi. Bilo je argumentovano, konačno i oslobađajuće, dostojno jedne velike ljubavi. Zamišljala bih pozornicu, dijaloge, vreme, doba dana… kao da biram haljinu koju ću obući. Da li je bila tišina, ili se čula muzika, žamor ili zvuk kiše…? Da li se odigrava na ulici ili u sobi, restoranu, na železničkoj stanici…? 

Uglavnom bih se opredelila za ulicu ili stanicu, najčešće železničku. Gužva, prolaznici, vozovi ili autobusi koji dolaze i odlaze…mučan dijalog, teške reči i ugušene optužbe koje su godinama čekale da budu izgovorene i težak osećaj samoće… U gužvi, među strancima, čovek je uvek najusamljeniji. Nema te osame koja može da se poredi sa samoćom među ljudima. I uvek bih dodavala kišu. Sunce nekako ne ide uz rastanke. Čak ni sneg. Ne znam zašto je kiša toliko tužna, ali ona uvek odiše setom, mislim da je za rastanke bez premca.

Ali ponekad bismo bili u stanu, zajedničkom, prepunom bolnih uspomena na sretne trenutke. Nakon noći provedene u raspravi, uzajamnim optužbama i nesanici, spavanju u odvojenim sobama, možda čak i na fotelji… ujutru – bledi, tmurni, ispunjeni gorčinom i prazninom – rastajali bi se. Tihi koraci do izlaznih vrata, kratka pauza, pogled ispod oka, pa opet užurban hod i odlazak.

Bezbroj puta vrtele su se ove scene u mojoj glavi: zamišljeni dijalozi, prigovori i optužbe, opravdanja, kiša, gužva, stanica, soba, praznina…

I tako… uskraćena za jedan rastanak, nikako nisam uspevala tu ljubav da odložim na policu uspomena. Otela se, izmigoljila. Pa čak i danas, toliko godina posle, rađa se s vremena na vreme onaj stari nemir u vidu njenog lika donoseći sa sobom talase setnog nadahnuća za male izlete u maštu – na stanicu prepunu užurbanih prolaznika i slabu kišu koja upravo počinje da rominja…  

 

 

Žudnja za životom

wiese im yukonTetka Gabriela, jedna od mnogobrojnih sestara moje mame, imala je moto – užitak po svaku cenu. Da li joj je zbog toga život bio kratak ili je negde njen biološki sat, osećajući da joj nije predodređen dug vek, žurio da iskoristi svaki momenat ne gubeći ni tren, ko zna? Od sramnog incidenta u uzornoj porodici revnosnih katoličkih vernika, kada je jedna od starijih sestara rodila vanbračno dete u 16. godini, baka, koja ih je u tim posleratnim godinama sama podizala, preduzela je sve mere najrigoroznije predostrožnosti, uvodeći čelične stege kontrole preostalih kćeri.  To je rezultiralo zakočenošću u držanju devojaka i uzdržanošću u prepuštanju užicima. Ali nisu ovi vaspitni metodi imali isti učinanak na sve. Tetka Gabi bila je nesalomiva u svom hedonizmu. Restriktivno vaspitanje probudilo je u njoj nerazuman mladalački revolt i inat, koji je nosila kao pečat do kraja svog kratkog života, potpuno je obeležavajući kao ličnost. Izgubila je osećaj za meru ne znajući da se obuzda ni onda kada je svojom beskompromisnom slobodom srljala ka samouništenju. 

Mlada je otišla od kuće. Nije se odricala nijednog užitka koji joj je bio dostupan – bogat društveni život, muškarci, skupa garderoba kupljena u inostranstvu i luksuzni automobili, koje je dovozila sa „Zapada“, dok je radnička klasa vozila one čiji su dizajn i mogućnosti bili u skladu sa sistemom koji je proklamovao skromnost. Ali iznad svega, tetka Gabi bila je veliki gurman. Zato je rano počela da pati od prekomerne težine i dobila dijabetes. Neobuzdana, kakva je bila, nije se dala disciplinovati, niti je slušala savete lekara, mada je, kao medicinska sestra, i sama morala biti svesna ozbiljnosti svoje bolesti. Kao da nije marila. Pamtim je za stolom, onako bucmastu, jakih podlaktica i šaka kao krofne, sa tanjirom prepunim pečenja, kako slatko žvaće i mljacka. I dok bi je baka i sestre zabrinuto korile, ona bi smeškajući se, samo nastavljala sa pečenjem, a zatim prelazila na kolače. Mama mi je pričala da je uz sebe, u tašni, uvek nosila neku karticu na kojoj je pisalo da je dijabetičar i da joj, ukoliko izgubi svest, treba dati naznačenu dozu inzulina.

Za mene, bio je poseban doživljaj, ravan prazniku, njen dolazak kod nas u posetu, gde bi ostajala po nekoliko dana. Bila je uvek puna priča. Činilo mi se da niko ne zna da priča tako zanimljivo kao ona. Sedela bih i upijala svaku reč. A mama je uvek predostrožno strepela, kao na iglama, da, onako slobodna, ne ispriča nešto što nije smatrala pogodnim za naše, dečje, uši. Uvek je tako brižljivo vodila računa da ništa ne izmakne kontroli po tom pitanju kao da je to bila njena vrhovna roditeljska misija. Na toj vrsti strogosti mogli su joj pozavideti i najtvrdokorniji samostani. Kad sam malo odrasla, tetka Gabi bi čekala trenutak maminog odsustva, zatim mi prilazila sasvim blizu i šaputala: „Čuj mila, da ti tvoja tetkica nešto kaže: Najvažnije je da budeš zadovoljna seksom.“ Mama je vrebala kao kobac negde iz prikrajka, strahujući upravo od ovakvih njenih saveta, pa bi poput senke iskakala iz nekog nevidljivog ugla prekorno je streljajući očima i uzvikujući : „Gabi!!!“ To je bilo nešto oko čega se njih dve nikada nisu razumele i često dolazile u sukob. Mama je nosila tu zakočenost iz mladosti, usađenu vaspitanjem, koje se nikada nije oslobodila. Tetku sam volela upravo zbog jednostavnosti i lakoće s kojom je prihvatala sve užitke bez ograničenja i tabua. To mi je kod mame tako nedostajalo.

Sa  trideset godina gangrena joj je zahvatila prst na nozi i izgubila ga je. Bolest je stezala sve jače, ali ona se i dalje nije osvrtala, kao da nije bila svesna opasnosti koja joj preti. Nastavljala je da živi život onako kako je oduvek želela i navikla – punim gasom, bez kočnica. Imala je četrdeset i neku kada je otišla. Sad, kada sam u tim godinama, sve češće je se sećam. Život mi ni najmanje ne liči na njen. Nisam bila nesalomiva kao tetka. Naučena da se savladavam, pravim kompromise, imam meru, nisam živela ni u pola burno kao ona i verovatno neću ni do kraja života.  Sve se češće preispitujem da li mi se isplatilo. Pominju je kao loš uzor – oličenje nedostatka razboritosti, kontrole i mere. Nisam više sigurna da su u pravu. Možda je tetka Gabi ipak znala tajnu koju mi ne znamo?

Zavet ćutanja

4f887238783e05a646523f5bd9850ec6Nikada nije pričala o svom životu niti se žalila. Te priče zakopala je negde duboko, kao da se zavetovala na ćutanje. I kad bi razgovor tek pukim slučajem krenuo u tom pravcu, njena nagla uzdržanost stvarala bi kod sagovornika nelagodan osećaj da je pređena nevidljiva, samo njoj poznata, granica pristojnosti. Iako mi je tokom dugih poseta poklanjala beskrajno strpljenje, iz nekih, ko zna kako besmislenih, dečijih razloga, doživljavala sam je kao zagonetnu, hladnu i daleku. Odbijala me tajanstvena ćutljivost u koju se umotavala nakon neprospavanih noći provedenih sedeći kraj otvorenog prozora i gledajući u tamu, dok joj se iz grudi otimalo teško i hrapavo disanje. Bila sam svedok tih noćnih prizora, kad bi me tokom poseta smeštala da spavam na krevet kraj njenog. I umesto da osetim makar i najmanje sažaljenje ili brigu, obuzimala bi me samo mučna odbojnost. Sutradan bih je podozrivo posmatrala i izbegavala da se smestim u njeno krilo, iako sam znala koliko je to volela. Tako sam odrasla i ispratila je ne znajući odakle dolaze demoni koji su je opsedali. Tek mnogo godina kasnije, kad već odavno nije bila među nama, ispričala mi je mama…

***

Moja baka rođena je početkom prošlog veka u imućnoj porodici i provela detinjstvo kao sretno dete. Jednu deceniju pre 2. svetskog rata, vrlo mlada, kao što je tad bio običaj, udala se za moga dedu. Bio je to skladan brak iz čije ljubavi se izrodilo mnogo dece. Mislim da je bila veoma sretna. I tako bi se godine sklada, pomalo monotono, nizale i nizale do starosti da nije došao rat. Rat je, naravno, bio težak svima, ali njima, s punom kućom dece, još teži. Deda je i dalje svaki dan odlazio na posao, dok ga je baka sa strahom i uz poljubac ispraćala. Negde usred te sveopšte tragedije rodilo im se i peto dete – moja mama. Nije bilo slavlja ni pijanki. Uobičajenu radost, koja prati rođenje svakog deteta, mutili su strah i zebnja.

A onda, jednog dana, pre nego je moja mama uspela da proslavi prvi rođendan, deda je otišao na posao i nikada se više nije vratio. Niko nije znao šta se dogodilo, osim da je tog dana uredno odradio svoje obaveze i uobičajeno krenuo kući gde nikada nije stigao. Nije bilo svedoka koji bi rasvetlili njegov nestanak. Niko ga nije tražio. Smrt i nestajanje u ratu bili su uobičajena pojava. I tako, s punom kućom dece, od kojih je jedno bilo gotovo beba, ostala je sama. Sav teret brige oko hranjenja mnogočlane porodice svalio se na njena leđa. Nije mogla da bira. Svakodnevno je odlazila i radila ponižavajuće i teške fizičke poslove, koji najčešće nisu bili dovoljni da se na stolu nađe dovoljno hrane za sve.

I onda je počelo…Noću, iz sna, budila je nevidljiva ruka stežući joj grudi, donoseći sa sobom težak i gust vazduh, toliko gust da nije mogla da udahne. Otvarala bi panično prozore da pusti malo svežine i razredi taj prokleto težak vazduh koji je pritiskao. Ali olakšanje je teško dolazilo. Ujutru je ustajala bleda i nema kao duh s modrim tragovima besane noći oko očiju, bez snage i volje reč da izusti. Niko nije umeo da joj pomogne. Nemoćni su bili i lekari i travari. Mučne noći su se nastavljale. Nevidljiva ruka izranjala bi iz njenog sna donoseći težak, gust vazduh, ispunjavajući je panikom i preteći da joj zauvek prekrati muke. I nije prošlo. Nikada. Ni kada je prošao rat i deca odrasla i počela da odlaze, ni kada je kuću ispunio bezbrižan smeh unučića, ni tada. Kao dubok ožiljak čiji trag nikada ne iščezava, ostalo je.

***

Suviše brzo i lako zagubila sam je negde u svojim sećanjima. Iskakale bi povremeno samo mučne slike njenog umornog, bledog lica izmučenog nesanicom i zavijenog u tajanstveno ćutanje, koje bih brže-bolje ponovo gurala u zaborav, kao da nije bilo toliko toga lepog i nežnog čega bih se mogla sećati.

Odrasla sam. Činilo se da mi je život naklonjen… A onda iznenada, pakostan točak sudbine pomahnitao je. Poput strašnog sna iz kog ne uspevam da se probudim, dramatičan niz događaja usmeravao je moj život u neočekivanom, sumanutom pravcu, kao da je i to deo nasleđa. Tlo pod nogama, na neki misteriozan način, oživelo je sablasno se izmičući. I Boga pitaj kako i zašto – da li kao užasna kletva što se prenosi sa pokolenja na pokolenje ili možda zaslužena kazna – pojavila se… Ista ona nevidljiva ruka što donosi gust vazduh, suviše težak za disanje, iz noći u noć, počela je da pohodi mene. I dok sam se borila da savladam paniku i stignem do prozora, pokušavajući da pustim malo svežine koja je donosila očajničku nadu, pred očima su kao duhovi prolazili neki davni prizori iz bakine sobe.

„Nisam mogla da razumem, bila sam dete…“, ponavljala sam u sebi, bezuspešno pokušavajući da umirim savest ili umilostivim nevidljivu silu koja je slala tu zastrašujuću ruku da me kazni, dok mi se iz grudi otimalo hrapavo disanje.

***

Teško razumemo jedni druge. Oči nas varaju i ne razumemo dobro taj tanani jezik. Reči su tako malo. Do nas dopire tek neznatan eho unutrašnjih oluja bližnjih. Možemo li istinski shvatiti tuđu patnju dok ona ne postane naša vlastita?

Tog leta, otputovala sam da posetim mesto gde je moja baka pronašla večiti mir. Ja i moje zakasnelo saosećanje, došli smo da zatražimo oproštaj.