Parlamentarna demokratija

Moja baba je imala blizu 90 godina kada je u Srbiji zaživela parlamentarna demokratija. Sećam se da mi je tada, prilikom jedne posete, važno i mudro saopštila:

„Mi smo pošteni ljudi (misleći na sebe i dedu), uvek glasamo za vlast! Nikad za opoziciju!“

Gledam danas na FB fotografije sa jednog, za instituciju u kojoj sam zaposlena, „važnog  i sudbonosnog“  događaja. Na fotografijama odabrana garnitura rukovodilaca naše ustanove, sa garniturom rukovodilaca našeg lepog grada. Nasmejani, rasvirani i raspevani (pripremljen je za to prijateljsko druženje i prigodan umetnički program). Vladajuća garnitura naše ustanove puna hvalospeva o vladajućoj garnituri našeg grada. Iz svake rečenice vrišti neskrivena preporuka (upućena valjda nama neosveštenim, radnicima) za glasanje na ovogodišnjim izborima.

A zaklela bih se da su koliko juče bili ljuti partijski neprijatelji.

Inače, vladajuća kasta naše ustanove promenila je partijskih članskih karata onoliko koliko je bilo i smena vlasti.

Znaju ljudi red (ko i moja baba) – da pošten svet uvek podržava vlast!

Advertisements

Gospel uspavanka

mesečina-ponoćna molitva

Noć je polako napuštala pozorište senki. Mesec je bledeo i rasplinjavao se u plavičastoj izmaglici, najavljujući dolazak zore i preplavljujući me panikom zbog neprospavane noći. Nesanica ume baš da tiraniše i iznervira. Trud da ulovim san je najbeskorisnija moguća opcija za kojom stihijski uvek posežem u ovakvim trenucima. Krevet postaje  bolno neudoban i tvrd, prava fakirska postelja. Opsedaju me misli koje ne želim. Teram ih, guram od sebe, ali vraćaju se i lepe, iznova i iznova.

Ustajem da otvorim prozor. Oštar talas zimskog vazduha zapljuskuje me žestoko, gotovo me odgurnuvši od okna svojom silinom. Brzo se zavlačim ponovo pod pokrivač. Zajedno sa svežinom, kroz odškrinuto okno u sobu ulazi nedefinisano komešanje, smesa šumova i zvukova. Osluškujem ih. U daljini čujem kreštav glas neke čudne ptice. Sapatnica, kakva li nju muka tera u ovo gluvo doba?

A onda iznenada, toliko da u trenu zaboravljam studen što me poliva, nestvarno kao sa drugog sveta, iz haotičnog komešanja izdvaja se zvuk poznate melodije. Usamljen glas i molitva što lebdi kroz noć. Vetar je povremeno približava i udaljava, na momente je čujem sasvim jasno, a zatim se na momente potpuno gubi. Hipnotišuće mi veže pažnju.  Kao da povod ove igre žmurke sa snom ima unapred planiranu tajanstvenu svrhu i ishod, kao da sam, ne znajući, sve vreme tragala i nadala se upravo njoj, kao pružena prijateljska ruka, koja me poznaje bolje nego što sama sebe poznajem – miluje me po kosi, privija na tople grudi, majčinski mi se smeši i šapuće: „Tu sam!“. Promukao glas tamnopute pevačice, zadebljao i ogrubeo od tuge o kojoj nariče, uzdiže me i nosi do nestvarnih predela – do nepreglednih polja pamuka zalivenih znojem i drvenih sirotinjskih koliba. I šapuće – bol ima uvek isto lice, isto izvorište i ishod. Kada se sretnu dve boli, prepoznaju se.

Ne sećam se kada je stigla zora. Negde između nasumično izmešanih prizora plavičaste izmaglice i veličanstvenog leta nad poljima pamuka, prevario me san.

„Lord don’t move the mountain,
But give me strength to climb it
Please don’t move that stumbling block,
But lead me Lord around it…“

Prohodavanje

prohodavanje

Na meni je sada bilo da ispunim obećanja izrečena u trenucima teških saznanja, tuge i utehe – da će se život nastaviti, manje-više, kao ranije.„Jedemo da bismo živeli, a ne obrnuto“, zaključivala sam naglas, bodreći ni sama ne znam koga više od nas dvoje, verujući kako sam u njegovom ćutanju našla odobravanje. Da li se zaista složio ili se uzdržavao osećajući kako je meni ohrabrenje možda i potrebnije nego njemu. Ali testirao je ipak revnosno i neprekidno u predstojećim danima moja obećanja, nevešto prikrivajući sumnje u izrečeno, dok su iskušenja izvirala jedno za drugim, množeći se i sustižući, mnogo češće i izazovnije nego što sam mogla i pretpostaviti.

Razgovori uz kaficu, ćaskanje uz piće i grickalice, proslave rođendana, svadbe, praznici uz bahate gomile hrane i pića… Povezivanje s ljudima neprekidno povezujemo uz ritualne gastronomske užitke. Animalni deo čovekove prirode, možda najistrajnije isplivava kroz ove svakodnevne rituale zadovaljavanja najordinarnijih potreba. Toliko su nam usta puna duhovnosti, a ne umemo da se poradujemo jedni drugima dok u njih ne ubacimo nešto što se može sažvakati. Uz ovu, za mene nesretnim okolnostima iznenada ogoljenu činjenicu, otvorio se rebus: kako biti deo, a biti isključen, učestvovati, a biti izopšten? Valja naučiti hodati s protezama, sustizati i držati korak u društvu gde svi trče. Koje manevre i trikove primeniti, a ne zaostati i zapasti u razočarenje?

Jednoga dana, verovatno će i on biti umoran od ljudi, lažnog zajedništva, svekolikog šarenila,  cirkusa, jeftinih slavlja i patvorene radosti i izbegavati ih. Jednoga dana, verovatno će zaključiti da ljudi nisu bog zna kakvo društvo i da je najprijatnije ispoštovati ih s bezbedne distance. Ali do tada, on mora proći svoj put i zaključke izvoditi sam. Uskraćivanje tog iskustva moglo bi mu naneti mnogo ozbiljniju neravnotežu od one koja se očitava na displeju glukometra.

Danse Macabre

„Plašiš li se mraka?“

„Samo onog iz kog se ne nazire put ka svetlu.“

„A smrti?“

„Ko zna šta je život, a šta smrt?“

sudbina

“ …Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u kom je već bila potonula, i nezamislive, krvave i konačne činjenice koja se krije iza reči–smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo–igra.“

“ …I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i zna. Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna i bezimena šuma iznad Strmih Livada.“

“ …Aska nije mislila ništa. Samo je iz svog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti, a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo.“

“ …Sto života osećala je sad u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela. Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.“

I. Andrić, Aska i vuk

∗∗∗

Jednog popodneva, polovinom oktobra, na odeljenju endokrinologije dečije bolnice u Novom Sadu, sedela sam i tresla se od hladnoće. Ali ne od hladnoće koja je dolazila spolja, nego od hladnoće koja dolazi iz najdubljih slojeva prestravljenog bića, dok se moj život uzdrman potresom najjače magnitude, cepao na dva dela. Posle takvih potresa svi kalendari gube važnost, jer vreme se od tada računa samo na jedan način – pre i posle. I od tada, od tog trenutka, računajući prema jedinoj logičnoj i meni bliskoj jednačini, po kojoj život ne može biti ništa drugo do san o sreći, moj život je okončan. 

Snovi u džepovima

Hod po mesečini

6.30.  Prva polusvesna misao: „Moram pronaći suptilniju melodiju za alarm.“

Svetla su ujutru bolno prodorna. Streljaju zenice kroz zatvorene kapke i prodiru direktno do duše, gde dremaju usnule misli. Snovi šćućureni po ćoškovima cvile. Mole da ih ovaj iznenadni energični talas ostavi na miru.

Kori me moja stroga savest: „Ustaj! Ti si vojnik u važnoj misiji Gospodara Dana! Rasteraj uljeze!!!“

Kako da ih oteram? Kako da razvejem ove načičkane, sladunjave snove, što se šunjaju i maze poput umiljatog mačeta. Tražim prekidač bunovno napipavajući. Odbijaju da odu. Grle me. Grlim ih. U grčevitom smo zagrljaju. Draži su mi od svakog ljubavnika kog sam imala. Kako bi bilo divno zaspati i više se ne probuditi. Šta god to značilo. Alarm se oglašava drugi put. Ne, ne mogu se spasiti ove tiranije… 

6.45. Hladna voda na mom licu. Stresam se, drhtim. Napolju rominja kiša. Još i to?! Zar nije dovoljno što još nije ni sedam. Hulahopke, pantalone, majica …

7.00. Sada treba probuditi i njega… Miriše na mešavinu omekšivača, što se širi iz frotirne posteljine, i voćnog šampona. Lica omamljenog i podbulog od slatkih dečjih snova i raščupane kose, promalja nos ispod pokrivača. Uskoro će napuniti devet, ali meni se čini da je još ona mala beba što mi staje u podlakticu. Ljubim ga. Meškolji se i uzmiče:

„Mama, mrzim prvu smenu!“

„I ja“

Ustaje, tetura se, škilji, tek povremeno sasvim otvarajući neko oko.

„Nemoj podizati roletne i budi tiha“, šapuće.

„Zašto?“

„Razbežaće mi se snovi. Plašljivi su, odmah se razbeže. “

 „Sačuvaj koji, stavi u džep i ponesi u školu. Tamo ga krišom izvadi ispod klupe i grickaj kao kolačić. Ja tako radim na poslu“, pokušavam da ga oraspoložim.  

„Ne smem. Učiteljica se ljuti kada kunjam na času.“

∗∗∗

Teturamo ulicama. Ćutimo odsutno. Ne progovaramo ni reč. Komuniciramo još uvek uglavnom s onim svetom. S ovim tek toliko da bezbedno prebrodimo prometne raskrsnice. Kod njegove škole putevi nam se razilaze. Predajem mu školsku torbu. Deklamujem mehanički sve ono što ponavljem svakoga dana na tom mestu. Klima glavom. Ispraćam ga pogledom. Dok odlazi prema ulaznim vratima povremeno se osvrne i nasmeši. Na ulazu još jednom zastane da mi mahne. Pokazujem mu prstom na jedan od svojih džepova. Odškrinem ga i zavirim unutra, a onda ga zatvorim, potapšem i namignem. Široko mi se osmehuje, a zatim žurno nestaje iza teških metalnih vrata.

Moja astralna putovanja

Astralno putovanjeU svom sam ćošku. S malim laptopom u krilu, svezanim za utičnicu, otkako je baterija nekom magičnom računicom proizvođača, u maniru Nostradamusovih proročanstava, izdahnula tačno na dan isteka garancije. Nakon toga moj kapric (u ovom slučaju samo drugi naziv za dostojanstveno podnošenje nemaštine) odlučio je da baš neću kupovati novu. Otad smo k’o pas na kratkom lancu – ja i moja ovisnička glad za cyber porcijom. Uz pomoć male, magične kutije, kabla i utičnice, tastature i par klikova, lansiram sebe u virtuelnu dimenziju. Ćiribu-ćiriba i astralna projekcija može da počne. Virtuelni Svemire, dolazim! Duh koji leti i stiže svuda, otelotvorenje najčudesnijih dečijih maštarija, konektuje se i umrežava, šalje signale i upija ih. Poput igre slagalice, tražim parčiće, kompletiram, bojim sliku sivila u neku lepšu zadovoljniju i nasmejaniju sebe. To je moja boca s infuzijom, narkomanski špric s dozom opuštajućeg narkotika.

Ali leto donosi nove izazove. Duh postaje hirovit. Virtuelno nebo postaje mu tesno. Kako pobeći što dalje od učmale svakodnevnice, pitam gugl. Agencije za turistička putovanja mame fotografijama primamljivih, dalekih destinacija našminkanih u fotošopu, uglancanih boja i grandioznih perspektiva s kojih prosto šumi more i mirišu borovi. Čini se, mogu osetiti topli pesak kako klizi među prstima.

Kako pronaći sebe negde sretnu i zadovoljnu, pita, letnjim suncem uzburkani duh, sveznajući gugl ? Dobro došli u moju turističku agenciju. Sa mnom možete putovati gde god poželite, i to bez ijednog dinara, odgovara svemogući gugl. „Krstarenje Karibima“, „Safari u Keniji“… i još mnogo, mnogo toga. 

Zašto da ne – klik-klik. I eto me časkom u drugoj dimenziji. U nekom paralelnom Univerzumu prži me tropsko Sunce na palubi višespratne prekookeanske glamurozne grdosije, dok krstarim toplim morima iznad koralnih sprudova prepunih moraskih pasa i raža i lenjo se protežem pijuckajući koktel, opuštena i spokojna. Klik-klik, i eto me na safariju… Jurim džipom uzbuđeno za krdom žirafa koje galopiraju, a iz letećeg balona posmatram čopor lavova koji odmerava krdo antilopa, dok se u daljini pored obližnjeg jezera izležavaju nosorozi…

„Zgodna igra“, kaže vragolasti duh.

„Baš je „cool“, slažem se razdragano. „Vodi me brzo, vodi još negde! Hajdemo naaaa … Galapagos!!!“

Ali signalna lampica baterije počinje da trepće. Potežem kabel nervozno, nameštam ga, gubi se kontakt… Iz ugla monitora obaveštava me prozorčić: „Dostupno 0% baterije. Razmotrite zamenu baterije!“

„O, ne! Da nisi ni slučajno … ! Glupa gomilo plastike, zar ne vidiš da putujem na Galapagos?!“

Crna udovica

žena pauk

Sedele smo u fotelji jedna preko puta druge. Fizički – delio nas je masivan kancelarijski sto. Suštinski – između nas je zjapio bezdan. Ona je bila sa one upravljačke, pobedničke strane stola (i života, pretpostavljam), ja sa gubitničke. Preznojavala sam se. Ali ne zbog kancelarije, stola poput granice između dva Kosmosa i svog pomenutog inferiornog položaja. Srbija je zemlja u kojoj vam je sve  oduzeto osim golog života – sadašnjost, prošlost, budućnost, nada, dostojanstvo, ponos, ugled, položaj, zarada, pristojnost. Ali samim tim i strah da biste bilo šta od toga mogli da izgubite. Na nastran način tolike razmere lišavanja daju vam dobit u vidu oslobođenosti od straha od mogućih gubitaka. Zbog svega toga ja nemam pretpostavljenih. Bar ne u liku običnih smrtnika. Osim svoje dvoje dece, naravno. 

Dakle, nisam zazirala od prisustva u toj kancelariji, od toga da bih mogla nešto pogrešno izgovoriti, ostaviti loš utisak, ne dopasti se i slično. Bila bih, naprotiv, sasvim opuštena, da me još od jutra nije lomio grip. Ali nisam želela da to primeti, još manje da joj se požalim. Ta nevažna okolnost, nelagoda sasvim prolaznog karaktera, imala je potencijal da preokrene iz korena naš dugogodišnji, distanciran odnos, ukoliko bih bila naivna i neoprezna. Znala sam to. Ona bi takvu priliku jedva dočekala. Ali ne iz toplih, prijateljskih razloga. Morala bih nakon toga da pokažem ljubaznost i susretljivost, zbog tobožnje pažnje i toplog gesta. Iskoristila bi to kao povod da mi se konačno približi, a zatim da me proždere, kao pauk svoju žrtvu. Jer to bi bio samo prvi, ali ogroman korak. Nikada nije igrala ogoljeno zapovednički. Volela je da igra na kartu dobročinstva i velikodušnosti. To su bile njene igre u kojima je bila virtuoz – ženski suptilne, prepune neizgovorenih ucena. Žilav, savitljiv i neuhvatljiv način vladanja, stostruko otporniji od lupanja pesnicom o sto i stvaranja buke, satkan od proračunato isprepletene mreže podanika, zarobljenih zahvalnošću za mrvice koje bi im bacala. Koprcala sam se da se ne upletem.

Priznajem, bila sam znatiželjna da odgonetnem kakav je naum sa mnom imala? Ali jedini način da to saznam bio je da učinim gest dobre volje i ohrabrim je da otvori karte. Nisam za to imala dovoljno hrabrosti i ludosti. Plašila sam se da, ako iskoračim, neću imati priliku za manevar i uzmicanje.  Zato je bilo iznad svega važno da održim apsolutnu hladnu distancu, da ostanem van dometa, da mi ne bi ubrizgala svoj otrov i uvrstila me kao trofej u svoju paklenu kolekciju.

Jer – od nemilosti moćnika gora je samo njegova milost.