Snovi u džepovima

Hod po mesečini

6.30.  Prva polusvesna misao: „Moram pronaći suptilniju melodiju za alarm.“

Svetla su ujutru bolno prodorna. Streljaju zenice kroz zatvorene kapke i prodiru direktno do duše, gde dremaju usnule misli. Snovi šćućureni po ćoškovima cvile. Mole da ih ovaj iznenadni energični talas ostavi na miru.

Kori me moja stroga savest: „Ustaj! Ti si vojnik u važnoj misiji Gospodara Dana! Rasteraj uljeze!!!“

Kako da ih oteram? Kako da razvejem ove načičkane, sladunjave snove, što se šunjaju i maze poput umiljatog mačeta. Tražim prekidač bunovno napipavajući. Odbijaju da odu. Grle me. Grlim ih. U grčevitom smo zagrljaju. Draži su mi od svakog ljubavnika kog sam imala. Kako bi bilo divno zaspati i više se ne probuditi. Šta god to značilo. Alarm se oglašava drugi put. Ne, ne mogu se spasiti ove tiranije… 

6.45. Hladna voda na mom licu. Stresam se, drhtim. Napolju rominja kiša. Još i to?! Zar nije dovoljno što još nije ni sedam. Hulahopke, pantalone, majica …

7.00. Sada treba probuditi i njega… Miriše na mešavinu omekšivača, što se širi iz frotirne posteljine, i voćnog šampona. Lica omamljenog i podbulog od slatkih dečjih snova i raščupane kose, promalja nos ispod pokrivača. Uskoro će napuniti devet, ali meni se čini da je još ona mala beba što mi staje u podlakticu. Ljubim ga. Meškolji se i uzmiče:

„Mama, mrzim prvu smenu!“

„I ja“

Ustaje, tetura se, škilji, tek povremeno sasvim otvarajući neko oko.

„Nemoj podizati roletne i budi tiha“, šapuće.

„Zašto?“

„Razbežaće mi se snovi. Plašljivi su, odmah se razbeže. “

 „Sačuvaj koji, stavi u džep i ponesi u školu. Tamo ga krišom izvadi ispod klupe i grickaj kao kolačić. Ja tako radim na poslu“, pokušavam da ga oraspoložim.  

„Ne smem. Učiteljica se ljuti kada kunjam na času.“

∗∗∗

Teturamo ulicama. Ćutimo odsutno. Ne progovaramo ni reč. Komuniciramo još uvek uglavnom s onim svetom. S ovim tek toliko da bezbedno prebrodimo prometne raskrsnice. Kod njegove škole putevi nam se razilaze. Predajem mu školsku torbu. Deklamujem mehanički sve ono što ponavljem svakoga dana na tom mestu. Klima glavom. Ispraćam ga pogledom. Dok odlazi prema ulaznim vratima povremeno se osvrne i nasmeši. Na ulazu još jednom zastane da mi mahne. Pokazujem mu prstom na jedan od svojih džepova. Odškrinem ga i zavirim unutra, a onda ga zatvorim, potapšem i namignem. Široko mi se osmehuje, a zatim žurno nestaje iza teških metalnih vrata.

Advertisements

Moja astralna putovanja

Astralno putovanjeU svom sam ćošku. S malim laptopom u krilu, svezanim za utičnicu, otkako je baterija nekom magičnom računicom proizvođača, u maniru Nostradamusovih proročanstava, izdahnula tačno na dan isteka garancije. Nakon toga moj kapric (u ovom slučaju samo drugi naziv za dostojanstveno podnošenje nemaštine) odlučio je da baš neću kupovati novu. Otad smo k’o pas na kratkom lancu – ja i moja ovisnička glad za cyber porcijom. Uz pomoć male, magične kutije, kabla i utičnice, tastature i par klikova, lansiram sebe u virtuelnu dimenziju. Ćiribu-ćiriba i astralna projekcija može da počne. Virtuelni Svemire, dolazim! Duh koji leti i stiže svuda, otelotvorenje najčudesnijih dečijih maštarija, konektuje se i umrežava, šalje signale i upija ih. Poput igre slagalice, tražim parčiće, kompletiram, bojim sliku sivila u neku lepšu zadovoljniju i nasmejaniju sebe. To je moja boca s infuzijom, narkomanski špric s dozom opuštajućeg narkotika.

Ali leto donosi nove izazove. Duh postaje hirovit. Virtuelno nebo postaje mu tesno. Kako pobeći što dalje od učmale svakodnevnice, pitam gugl. Agencije za turistička putovanja mame fotografijama primamljivih, dalekih destinacija našminkanih u fotošopu, uglancanih boja i grandioznih perspektiva s kojih prosto šumi more i mirišu borovi. Čini se, mogu osetiti topli pesak kako klizi među prstima.

Kako pronaći sebe negde sretnu i zadovoljnu, pita, letnjim suncem uzburkani duh, sveznajući gugl ? Dobro došli u moju turističku agenciju. Sa mnom možete putovati gde god poželite, i to bez ijednog dinara, odgovara svemogući gugl. „Krstarenje Karibima“, „Safari u Keniji“… i još mnogo, mnogo toga. 

Zašto da ne – klik-klik. I eto me časkom u drugoj dimenziji. U nekom paralelnom Univerzumu prži me tropsko Sunce na palubi višespratne prekookeanske glamurozne grdosije, dok krstarim toplim morima iznad koralnih sprudova prepunih moraskih pasa i raža i lenjo se protežem pijuckajući koktel, opuštena i spokojna. Klik-klik, i eto me na safariju… Jurim džipom uzbuđeno za krdom žirafa koje galopiraju, a iz letećeg balona posmatram čopor lavova koji odmerava krdo antilopa, dok se u daljini pored obližnjeg jezera izležavaju nosorozi…

„Zgodna igra“, kaže vragolasti duh.

„Baš je „cool“, slažem se razdragano. „Vodi me brzo, vodi još negde! Hajdemo naaaa … Galapagos!!!“

Ali signalna lampica baterije počinje da trepće. Potežem kabel nervozno, nameštam ga, gubi se kontakt… Iz ugla monitora obaveštava me prozorčić: „Dostupno 0% baterije. Razmotrite zamenu baterije!“

„O, ne! Da nisi ni slučajno … ! Glupa gomilo plastike, zar ne vidiš da putujem na Galapagos?!“

Crna udovica

žena pauk

Sedele smo u fotelji jedna preko puta druge. Fizički – delio nas je masivan kancelarijski sto. Suštinski – između nas je zjapio bezdan. Ona je bila sa one upravljačke, pobedničke strane stola (i života, pretpostavljam), ja sa gubitničke. Preznojavala sam se. Ali ne zbog kancelarije, stola poput granice između dva Kosmosa i svog pomenutog inferiornog položaja. Srbija je zemlja u kojoj vam je sve  oduzeto osim golog života – sadašnjost, prošlost, budućnost, nada, dostojanstvo, ponos, ugled, položaj, zarada, pristojnost. Ali samim tim i strah da biste bilo šta od toga mogli da izgubite. Na nastran način tolike razmere lišavanja daju vam dobit u vidu oslobođenosti od straha od mogućih gubitaka. Zbog svega toga ja nemam pretpostavljenih. Bar ne u liku običnih smrtnika. Osim svoje dvoje dece, naravno. 

Dakle, nisam zazirala od prisustva u toj kancelariji, od toga da bih mogla nešto pogrešno izgovoriti, ostaviti loš utisak, ne dopasti se i slično. Bila bih, naprotiv, sasvim opuštena, da me još od jutra nije lomio grip. Ali nisam želela da to primeti, još manje da joj se požalim. Ta nevažna okolnost, nelagoda sasvim prolaznog karaktera, imala je potencijal da preokrene iz korena naš dugogodišnji, distanciran odnos, ukoliko bih bila naivna i neoprezna. Znala sam to. Ona bi takvu priliku jedva dočekala. Ali ne iz toplih, prijateljskih razloga. Morala bih nakon toga da pokažem ljubaznost i susretljivost, zbog tobožnje pažnje i toplog gesta. Iskoristila bi to kao povod da mi se konačno približi, a zatim da me proždere, kao pauk svoju žrtvu. Jer to bi bio samo prvi, ali ogroman korak. Nikada nije igrala ogoljeno zapovednički. Volela je da igra na kartu dobročinstva i velikodušnosti. To su bile njene igre u kojima je bila virtuoz – ženski suptilne, prepune neizgovorenih ucena. Žilav, savitljiv i neuhvatljiv način vladanja, stostruko otporniji od lupanja pesnicom o sto i stvaranja buke, satkan od proračunato isprepletene mreže podanika, zarobljenih zahvalnošću za mrvice koje bi im bacala. Koprcala sam se da se ne upletem.

Priznajem, bila sam znatiželjna da odgonetnem kakav je naum sa mnom imala? Ali jedini način da to saznam bio je da učinim gest dobre volje i ohrabrim je da otvori karte. Nisam za to imala dovoljno hrabrosti i ludosti. Plašila sam se da, ako iskoračim, neću imati priliku za manevar i uzmicanje.  Zato je bilo iznad svega važno da održim apsolutnu hladnu distancu, da ostanem van dometa, da mi ne bi ubrizgala svoj otrov i uvrstila me kao trofej u svoju paklenu kolekciju.

Jer – od nemilosti moćnika gora je samo njegova milost.

U biblioteci

images (1)

Pomalo svečano, između visokih stalaža obavijenih tišinom, dok se u nozdrve upijao miris prašine i stare hartije, propuštene kroz koznakoliko ruku, mimoilazio se sa ozbiljnim licima dostojanstveno zamišljenih posetilaca. Zagonetna, nigde ispisanim pravilima ustanovljena, a ipak discilinovano poštovana tišina, svojstvena samo izložbama, muzejima i bibliotekama, obavijala je prostor. Kao da bi nesmotren zvuk uznemirio sve one bezbrojne priče što počivaju između korica zgusnutih na stalažama i nevidljive duhove u njima, čije se prisustvo naslućivalo tek nedokučivim čulima.

Privučen tajansvenim porivom prišao je i sa police uzeo jednu knjigu. Otvorio je naslovnu koricu i prelistao prvih nekoliko strana. Čitajući letimičnim, hitrim pokretima očiju, proizvoljno je birao redove. Zatim je zagrabio čitav svežanj stranica i otvorio negde na sredini, čitajući nasumično odabran pasus. Prelistao je nekoliko stranica, pa ponovio isto. Učinio je tako više puta, zatim zatvorio zadnju koricu, pa prelistavajući unazad bacio pogled na poslednje štampane redove. Sklopivši ponovo knjigu, još jednom je odmerio povez i naslov, zagledajući je i odmeravajući sa svih strana, kao da je kostim u koji treba da se uvuče. Uvek je ovako postupao. Kao da se pitao – pristaje li mi? Može li u boji, mirisu, teksturi hartije i titravim slovima iz kojih su nadirale varljive slike, naslutiti makar delić sebe?

Iznenada nervozno poče da gura knjigu, vraćajući je na mesto, odakle je maločas izvukao i u nekoliko žustrih koraka priđe  pultu za kojim je bibliotekar, vremešan, sitan čovečuljak, zadubljen u sopstvenu tišinu, stopljenu s mirom prostora i pobožnom predanošću, preslagao i sortirao gomilicu knjiga ispred sebe. Izvadio je iz torbe od ranije pozajmljen primerak, izlizanih, pohabanih korica, ispod kojih su štrčale iskrzane ivice stranica, i ćutke je spustio na pult ispred starca. Bibliotekar mu uputi dug pogled iskosa, preko naočara, na vrhu nosa i posegnu za odloženom knjigom.

„Tako brzo ste je pročitali“, pošaputa, malo izvijajući i uvrćući glavu prema njemu. „Ako me sećanje ne vara, juče ste je pozajmili. Dopala Vam se?“

„Ne, uopšte mi se nije dopala, neću je čitati!“, odvrati nervozno zakopčavajući torbu i nameštajući sako.

Čovečuljak podiže obrve začuđeno i nastavi žmirkavo i ispitivački zuriti u njega očekujući dodatno pojašnjenje: „Ali to ste isto rekli i juče, kada ste vratili prethodnu knjigu i pozajmili ovu.“

„Neprivlačna tema, razvučen uvod, glavni lik neprekidno u dosadnoj introspekciji, sve se odvija ubitačno sporo…sve u svemu – veoma dosadna knjiga.“

„A knjiga koju ste juče vratili…?“

„Preuveličan, veštački iskonstruisan i nevešto dramatizovan zaplet, jeftini dijalozi… „

„A knjiga koju ste pozajmili pre toga…?“

„Ta me priča u početku zabavljala, gotovo da bih mogao tvrditi da me usrećila, ali kraj me potpuno razočarao. Zamislite, na kraju pisac sahranjuje heroja! Idite molim vas, pa ne mogu to da prihvatim. U svojoj priči možete da radite šta vam je volja. I vi se otarasite heroja! Tako nerzumno rešenje ne samo da me razočaralo, nego i razbesnelo.“

„Želite neku novu knjigu, da li ste nešto odabrali, imamo nekoliko novih naslova, mogu da Vam predložim nešto…?“ Poče rutinski da nabraja bibliotekar.

„Ne, neću više da čitam, mislim da ću se malo odmoriti od knjiga. Znate, ne uspevam se pronaći ni u jednoj od tih priča! U poslednje vreme, to je postalo potpuno nemoguće.“ Dok se ispovedao bio je tako slomljen, kao da ispoveda svoju najtragičniju životnu priču. A zatim mu se lice nenadano ozari. „Ali shvatio sam! Znate, vreme je da napišem svoju priču.“ „SVOJU VLASTITU PRIČU!“, ponovi pobedenosno, naglašavajući neprirodno svaku reč.

„Ako, mladiću, samo napred, ideja nije loša. Samo, znate …“

„Doviđenja“, odvrati u žurbi preko ramena i ne saslušavši bibliotekara u par koraka nađe se kod masivnih, drvenih izlaznih vrata, koja se otvoriše uz potmulo škripanje mesingane kvake. Suton se hvatao kao izmaglica na obrisima neuglednih fasada starinskih zgrada i na siluetama prolaznika. „Divno veče za pisanje“ – pomisli uzbuđeno i gotovo potrča.

———————————————-  &&&  ——————————————–

Čim je stigao kući, latio se posla preplavljen entuzijazmom. Seo je za radni sto, pripremio veliku beležnicu i nekoliko drvenih, grafitnih olovaka, raspoređujući ih više puta i premeštajući s takvom važnošću, kao da raspoređuje vojsku na mapi ratnog plana. Nalaktio se i podbočio glavu rukama. Škiljeći se zagledao kroz prozor u mrak iz kog su treperila svetla sa udaljenih prozora kao da zenicama pokušava da ulovi i upije nadahnuće. „O čemu uopšte da pišem?“, razmišljao je. Sedeo je tako i prebirao po glavi, ali nijedna velika i značajna misao nije se pojavljivala. Umesto toga, javljale su se raznorazne besmislice i gluposti. Slušao je zvuke uzavrelog saobraćaja s obližnjeg bulevara i raskrsnice i neko nedefinisano škripanje iz  komšijskog stana. Ovi zvuci, uvlačili su se u tišinu sobe poprimajući neobične oblike i dimenzije intenzivirajući čula i deformišući utiske u njegovom konfuznom umu i čineći mentalni napor teškim poput okova. Mučio se. O čemu uopšte da piše? Osetio je iznanada glavobolju, protegao se na stolici, zatim ustao i prošetao do sandučeta s lekovima. Progutao je tabletu, seo za stolić u dnevnoj sobi i uključio televiziju. Pisaće sutra, možda bude imao više sreće. Zavaljen, tako razmišljajući, zaspao je.

Ali slično se ponovilo i narednih dana. Nije uspeo da zapiše niti jedan jedini red. Nijedna, pera vredna, misao nije mu dolazila u um. Tišina ga je pritiskala i gušila, entuzijazam napuštao sve više i više, pa bi ga, praznog i izmrcvarenog, uz jaku glavobolju, konačno savladao umor. Na kraju bi završio ispred televizije, leškareći, tupo zagledan u ekran. Prošla je tako nedelja dana bez ikakvog pomaka. Depresivan i izmučen, polako se mirio s porazom. A osme večeri, umesto da sedne za pisaći sto, obukao je mantil i zaputio se u biblioteku.

———————————————-  &&&  ——————————————–

Ušao je oprezno, s potajnim osećanjem stida, i  stao kraj pulta ispred bibliotekara, onog sitnog, vremešnog čovečuljka, koji je i dalje preslagao gomilu knjiga ispred sebe. Kao da nikada nije ni prekidao, kao da nikada ne ide kući, kao da nikada ne spava, kao da je preslaganje, tu u toj biblioteci, za tim pultom, u tišini sasvim sličnoj onoj na sprovodima, među prašnjavim knjigama otežalog vazduha i mirisa, jedina svrha njegovog postojanja. Bibliotekar podiže pogled na tren iskosa, preko naočara, ne podižući glavu niti je okrećući. Diskretan, jedva primetan osmeh zatitra na njegovom licu, povlačeći uglove usana tek neznatno, jedva primetno, a onda se ponovo vrati svojoj gomili knjiga, ne skidajući s lica onaj diskretan, pomalo podrugljiv izraz. I ne gledajući mladića prošaputa: „Kako ide pisanje?“

Mladić poćuta kratko. „Nisam uspeo ništa da napišem. Zamislite, baš ništa. Niti jednu bednu rečenicu.“

Čovečuljak se zaustavi, odloži gomilicu knjiga, čije je preslaganje upravo uspešno završio, podiže deo pulta šarkama zakačen za ostatak radne površine i izađe iz ograđenog prostora. Priđe mladiću i prijateljskim, odlučnim pokretom povuče ga za nadlakticu prema ogromnom, do tavanice visokom, prozorskom oknu. Veče je bilo vedro i svetlost bezbroj zvezda treperila je blistavim sjajem. Bilo je tu onih bližih, većih i jasnijih i udaljenih i sitnijih, čija se svetlost pojavljivala tek na tren nejasno bljesnuvši.

„Kakva uskomešana poljana svetla i tame, razbacanih bez reda i pravila…“ šapnu bibliotekar, a zatim pruži ruku sa uperenim kažiprstom i primaknu glavu tik uz njegovu, tako da su, gledajući zajedno, iz gotovo identične tačke, mogli pratiti pravac koji je pokazivao vrh njegovog prsta. „Vidite, one tri zvezde koje stoje sasvim blizu, gotovo u istoj ravni? Južno uz njih su dve, a iznad još dve veoma sjajne. Nekada davno neko je u tim zvezdama prepoznao lovca i tako ih nazvao. Suprotno od Lovca je grupa zvezda zvana Škorpion. Svake noći, ako pažljivo pratite, primetićete, kao da Škorpion u stopu prati Lovca. Zatim je pomerio prst u drugom smeru i pokazao mu skup zvezda koje su ličile na čajnik i Mlečni Put, koji, poput pare kakvog vrelog napitka, prolazi kroz njega. Tako su se vrteli neko vreme, menjajući smer i zagledajući parče po parče neba dok mu je čovečuljak, diveći se lepoti i eleganciji, pokazivao i tumačio sazvežđa. Bibliotekar se zatim vrati za pult, istim onim putem kojim je  i izašao, i prionu na preslaganje. Mladić je stajao potpuno zbunjeno, ne shvatajući svrhu iznenada ispredavane lekcije.

„Želite možda neku novu knjigu, možda bih vam mogao nešto preporučiti, ima ovde veoma zanimljivih naslova…“, poče čovečuljak rutinski da brblja svoju uobičajenu matricu. Ali nije dobio odgovor. A onda se starčić prenu kao iz dubokog sna, prekide svoj beskonačni posao preslaganja, lice mu promeni fizionomiju i kao da odaje najveću zavereničku, života vrednu tajnu, poče da šapuće.

„Znate mladiću, potpuno je svejedno da li ćete čitati tuđe priče ili pričati vlastite. Priče su univerzalne i zajedničke. I jednako se možemo pronaći u tuđoj, kao i zalutati u vlastitoj. Priče su ionako samo okno  kroz koje pratimo zvezde, baš kao maločas. A želja za lepotom i mašta pale iskru rasplamsavajući privid. I samo od nas zavisi da li će tamo biti uskomešana haotična poljana svetla i tame ili elegantni simboli i čuda neizrecive lepote.“

Uoči rođendana

priča životaO detinjstvu se obično govori kao o idiličnom periodu života. Dolaziš na svet nakon devet meseci nestrpljivog iščekivanja, spremljena ti je prozračna, osvetljena soba sa kolevkom, okačenom muzičkom vrteškom iznad uzglavlja i medvedićem u uglu. Roditelji, rodbina, komšije, svi slave tvoj dolazak…Da li je baš uvek tako? Da li je u mom slučaju bilo tako? Ono što znam je da je moja majka nakon mog rođenja više godina patila od teške postporođajne depresije. Mama je sigurno ponajmanje želela svoje demone, ali u startu reč radost u jednim malim očima, pred čijim je ona predstavljala ceo svet, bila je zamenjena rečju besmisao.

Uoči rođendana redovno zavrtim film unazad i pauzom ćutanja svečano odam počast sebi. Pokušavam da definišem sebe i svoj život. Priče kažu kako sam bila nesnosna beba, koja je neprestano plakala i da se kolevka raspadala od danonoćnog ljuljanja u pokušaju da me umire. Priče dalje kažu, kako mi nisu smeli davati da pijem iz staklenih čaša, jer bih ih tako grčevito grizla dok ne bi pukle od neshvatljive žestine stiska mojih dečijih zuba. Priče isto tako kažu, kako sam nestajala u stanu, a zatim bi me pronalazili u nekom ćošku, iza zavese, kauča, ormara… šćućurenu kako se igram. A ja pamtim te trenutke, u stešnjenom skrovištu, kao retke trenutke sjedinjenja neizrecivog mira i najvećeg prostranstva i udobnosti. Priče života su priče o jedinstvenom i neponovljivom ludilu svakog od nas, predivnom i užasnom istovremeno, o ranjivosti i snazi u stalnom previranju, o energiji i nemiru u stalnoj potrazi za kanalima emitovanja i konstantnoj gladi i potrazi za mirom.

Kažu da se sa darom za sreću, zadovoljstvo i mir rađamo – imamo ga ili nemamo. Da li je moguće da se neki rađaju bezuslovno i beznadežo zalutali? Sumnjam…

Verujući da se sve dešava s razlogom, pokušavam sklopiti delove u celinu i otkriti rešenje zagonetke, zatvoriti krug i zaokružiti priču; pronaći tu tajanstvenu poentu i konačno udahnuti mir prošlosti i budućnosti. Dok god se to ne dogodi oni su razbijeni u nepovezane, nerazumljive delove, poput neosvećenog duha što se smuca ovim svetom s neizmirenim računima u čežnji za oslobođenjem i upokojenjem.

Elif Shafak: „Ljubav“, knjiga koju volim

elif šafak ljubavKada me pitaju šta sam u zadnje vreme pročitala, moja prva reakcija je obično žaoka savesti, jer prvo pomislim – šta sve nisam pročitala. Tačnije – šta sam sve započela, a nisam završila. Mislim da sam šampion u nedovršenim knjigama. Donekle krivicu snosim sama, ali ne baš sasvim. Naime, mi smo vrlo dinamična porodica, veoma pričljivih pojedinaca. Ne prođe ni minut, a da mi neko ne prekine tok misli. Od svih je najgori, verovali ili ne, moj suprug. Često se setim one Zijahove „Kako ubiti suprugu(a) i zašto?“ Samo se ja ne pitam zašto 🙂

Jedna od retkih knjiga koje sam kompletirala tokom proteklog leta je knjiga čiji naslov možete naći u dve varijante prevoda. Jedni je prevode kao „Ljubav“, a drugi kao „Četrdeset pravila ljubavi“ turske spisateljice Elif Shafak. Prvi naslov više odgovara originalu, mada mi se čini da je sama spisateljica mogla odabrati bolji i intrigantniji. Prvi mi zvuči kao naslov petparačkih ljubavnih vikend romana, a drugi kao stereotipni članak sa savetima iz ženskih magazina. Krenula sam od naslova upravo zato da odvratim pažnju od njega, jer smatram da bi pojedine mogao odbiti (izgleda da nam je reč „ljubav“baš devalvirala) i upozorim da se iza tog naslova nalazi zaista izuzetna knjiga: laka za čitanje kao pero, a bremenita osećanjima i mudrostima.

Knjiga prati dve priče: savremenu – o jednoj američkoj domaćici na životnoj prekretnici koja čita drugu: istorijsku – o Rumiju, o četrdeset pravila lutajućih derviša, prijateljstvu, ljubavi i neočekivanoj transformaciji. Na neobičan način priče se prepliću stapajući u jednu.

Nije mi namera da pišem opširnu analizu nego prijateljsku preporuku. Zato ću završiti tekst pre nego se raspišem i ugnjavim vas.

Teško mi je da izdvojim bilo šta iz romana što bi predstavljalo neki posebno istaknut deo. Zato, ilustracije radi, evo nekoliko od 40 pravila lutajućih derviša, čisto da omirišete atmosferu i osetite vibraciju u kojoj je napisan roman …

„Čim istinski zaljubljenik u Boga uđe u mehanu, ona mu postaje molitvenište. Ali ako bekrija uđe u isto to molitvenište, ono mu postaje mehana. Šta god da radimo u ovom životu, naša namera je ta koja pravi razlike, a ne forma i etikete.“

„Čitav Univerzum, sa svim svojim slojevima i zbrkom, skriven je u čoveku. Đavo nije neko strašno stvorenje koje čeka da nas vrbuje izvan nas, već jedan glas u nama. Đavola traži u sebi, a ne spolja i kod drugih. Ako se u celosti upoznaš, ako se iskreno i odlučno suočiš i sa svojom mračnom i sa svojom svetlom stranom, stići ćeš do uzvišenog oblika svesti. Kad osoba upozna samu sebe, spoznala je Tvorca.“

„Život koji prođe bez ljubavi je uzaludno proživljen. Nemoj pitati da li treba da trčiš za božanskom metaforičnom ljubavlju ili ovozemaljskom, nebeskom ili telesnom! Podele rađaju podele. Ljubav nema potrebe ni za kakvim atributima ili dopunama. Ljubav je svet  za sebe. Ili si tačno u  njenom centru ili si van nje, u čežnji za njom.“

„Na ovom svetu ima više lažnih hadžija i hodža, šeika i gurua nego što ima zvezda na nebu. Istinski duhovni učitelj te upućuje da gledaš unutar sebe, da prevaziđeš prirodne potrebe i da jednu po jednu otkrivaš lepote u sebi, a ne da mu se diviš.“

„Svaka istinska ljubav i prijateljstvo priča je o neočekivanoj transformaciji. Ako smo ista osoba pre i nakon što smo voleli, to znači da nismo voleli dovoljno.“

I za kraj jedan zanimljiv komentar koji sam pročitala o ovom romanu:

„Budete li ista osoba pre i nakon čitanja ove knjige, to znači da je niste čitali dovoljno pažljivo.“