Čuješ li vapaja zov kroz hladne tišine
zgaženih zvezda što gasnu na blatnoj stazi?
Očaj svio je gnezdo za usahle suze,
u odjeku svom poslednju utehu traži.
Osetiš li drhtave ruke u tami
ubogog slepca što čeka poznato lice?
Vidiš li senku drveta u oluji,
možeš li čuti mukle jecaje njene?
Poleglo stablo umorno korenje pruža
kroz škrta polja, bar kaplju rose moli.
Ka nebu pogled uprt s prašnjavog puta,
nad njim čelični svod i muk grobni.
Jutro. Uz prvu kafu pregledam poštu.
U inboxu slika i poruka:
„Zapatili smo bubašvabe, ne možemo ih se više osloboditi.“ Pozdrav! Max
I film počinje da se razmotava … 
Bilo je to negde u proleće 1992…
Istrčala sam na stepenište kao da me eksplozija bombe izbacila. Tu sam se sudarila s ispitivačkim pogledom komšinice, koja je čistila cipele ispred vrata.
„Bubašvabe! Postoji li išta odvratnije od bubašvaba?!“, procedila sam zgađenog izraza na licu.
„Postoji, vlastiti muž“, odgovorila je glasom ravne, bezosećajne intonacije.
*****
Ustvari, tako se samo činillo. Koliko je besa bilo skriveno iza te, naizgled ravnodušne opaske, moglo se čuti svakodnevno kroz uzavrele prepirke što su dopirale kroz zidove i prozore njihovog stana. Bile su to moje prve komšije u stanu koji mi je ustupila prijateljica nakon pogubljenih veza sa porodicom u Sarajevu, nakon čega sam ostala bez novčane podrške i smeštaja. Stan se nalazio u centru grada i pripadao njenom davno preminulom stricu. Postojao je izvestan spor oko vlasništva, pa u njemu već dugo niko nije živeo. Bio je zapušten i gadno zaudarao, izgrađen negde između dva svetska rata, prostran i svetao, s prozorima do trometarskih plafona i po nekim, za današnje pojmove čudnim standardima – dvosoban, od skoro 100 kvadarata. Sve je u njemu bilo ogromno. Sećam se i neobičnog kružnog rasporeda, čudne mode s početka dvadesetog veka. Imao je prolazno kupatilo, veličine manje sobe, s ogromnim prozorima. Na dva kraja nalazila su se masivna vrata tako da se u njega moglo ulaziti iz dva pravca. Ako biste iz velikog predsoblja išli pravo, kroz trpezariju, ili ako biste krenuli desno u dnevni salon, veličine manje fiskulturne sale, pa kroz spavaću sobu, obe trase vodile bi vas do kupatila, premda ste se kretali u potpuno različitim pravcima.
Nakon temeljnog čišćenja, koje nije dalo rezultate, jedino što sam mogla da preduzmem, ne bih li se rešila neizdrživog smrada, bilo je celodnevno otvaranje prozora. Srećom, u toplom periodu godine to nije predstavljalo problem.
Već prvo veče u trpezariji me dočekalo iznenađenje. Svuda po zidovima milele su ogromne bubašvabe. Bio je to moj prvi susret s njima. Kada biste upitali nekoga da vam navede razlike između Sarajeva i Novog Sada, nabrojao bi vam ih stotine, ali niko, baš niko, sigurna sam, ne bi se dosetio da vam kaže: Novi Sad je grad u kom neobično uspešno opstaje i razmnožava se na milione bubašvaba, u Sarajevu jedva da neko zna kako bubašvaba izgleda. Da li zbog klime, terena ili ko zna zbog čega, one u Sarajevu jednostavno ne uspevaju. Ugledavši ih onako ogromne osećala sam se nestvarno poput Alise iza ogledala. Bile su od najkrupnije vrste i svaka je u proseku bila duga desetak cantimetara. Prilično smireno sam zaključila da su ušle spolja i odlučila da prozore trpezarije ubuduće ipak moram držati zatvorene.
Ali sledeće večeri čekalo me još veće iznenađenje – bubašvaba je bilo bar pet puta više nego prethodnog dana. Kao da sam se našla usred njihovog gnezda. Nisu dolazile spolja, nego iznutra. Pala sam u očaj. Rešila sam da u trpezariju više ne ulazim, a za put do kupatila koristila sam od tada onu drugu trasu koja je vodila preko spavaće sobe. Tako se odvijalo moje stanovanje narednih meseci.
*****
Klasa u kojoj sam studirala na pragu tih zlih dešavanja bila je klasa sjajnih, perspektivnih mladih umetnika iz cele Jugoslavija. Od proleća do kraja leta, kako se obruč mraka sve više stezao, polako, ali sigurno, rasula se, sledeći sudbinu pokojnice s čijih prostora smo se okupili. Ipak, iako nas je tih meseci neumoljivo opkoljavala nesreća, ne sećam se da smo ijednog trena, do poslednjeg dana druženja, razgovarali o bilo čemu osim o muzici i umetnosti … Kao da smo se nadali da naše uporno i odlučno ignorisanje može poništiti ludilo koja nas je neumoljivo pritiskalo.
A bio je tu i Maksim, prijatelj iz školskih dana. U Novi Sad došli smo gotovo u isto vreme. Do kraja leta on je još bio tu i to mi je ulivalo mir i sigurnost. Imali smo poseban odnos i provodili mnogo vremena zajedno. Bio je godinama zaljubljen u mene, ali mu nikada nisam dozvolila da pređe granicu koja nas je držala na odstojanju. Mlade devojke znaju biti neverovatno uobražene i hirovite. S druge strane, uživala sam u okolnostima u kojima mi Max uvek stoji na raspolaganju. I kao što sam sve pogrešno procenila u vezi njega, tako nisam shvatila kako se njegovo strpljenje polako, ali sigurno krati.
*****
Poslednje večeri pili smo vino i smejali se. Već prilično pripiti otišli smo do trpezarije naoružani papučama.
„Ova hoće da me proguta!“, vrištali smo, a zatim se smejali hvatajući za stomake.
„Znaš li da kažu da ih se nemoguće osloboditi kada se zakote?“, prošaputala sam.
Max se uozbiljio i zastao: „Tako su ružne, kao probuđeno zlo. Bubašvabe se uvek odnekud pojave, pre ili kasnije. Ne dešava li nam se to svima? Odakle uopšte dolaze?“
Slegla sam ramenima.“Valjda iz pakla“, stresla sam se.
Na kraju me piće toliko ošamutilo da sam morala otići da legnem. Osetila sam, dok je krevet tonuo, kako mi Max sedi kraj uzglavlja. Milovao me po kosi, šapnuo par nežnih reči, poljubio u obraz i pokrio, a zatim ustao. Čula sam njegove korake kako se udaljavaju i izlaze u predsoblje, te škljocanje brave koja se zatvorila po izlasku. Bila sam suviše ošamućena da bih ustala da zaključam.
Max se nije pojavio naredna dva dana. To je bilo neobično. Trećeg dana otišla sam da ga potražim. Njegov cimer je rekao da je spakovao stvari, otputovao u inostranstvo i da se neće više vraćati. Bila sam potpuno zbunjena. Ceo dan provela sam muvajući se bezvoljno, preispitujući raspoloženja koja su se smenjivala – od samoće i izolovanosti do ogorčenosti i osećaja da me izneverio ljubavnik koji to, ustvari, nikad nije ni bio i na kog nisam imala osnova polagati bilo kakva prava. Stan je odjednom delovao još veći i depresivniji. Osetila sam kako me ogroman prostor guši nepodnošljivom teskobom.
Predveče je svratio Dimitrije. Dimitrije je studirao vajarstvo i neka predavanja slušali smo zajedno. Došao je po skriptu. Bio je potpuni čudak. Iako mi nikada ranije nije prijalo njegovo društvo, taj put sam mu se obradovala. Popili smo kafu i vodili besmislene razgovore. Iz gornjeg džepa jakne ičšeprkao je već smotan džoint. Liznuo je cigaretu, a zatim škljocnuo upaljačem i zapalio. Držeći je stisnutu između palca i kažiprsta, zaškiljio je i strasno povukao dubok dim. Prostorijom se raširio slatkast miris. Pružio je zatim cigaretu meni, pristojno mi nudeći da je podelimo. Nisam bila raspoložena. Likovnjaci su pušili travu kao ludi, za njih je to bilo nešto poput kreativnog dopinga. Muzičari su sebi taj luksuz izuzetno retko dozvoljavali. Životne navike profesionalnih muzičara više su nalikovale disciplinovanim vojnicima. Neobična kombnacija mukotrpne posvećenosti, asketskog odricanja i umetničke slobode i kreativnosti. Nemoguć, protivurečan spoj, praktično nezamisliv.
Kada je popio kafu i ispušio džoint, Dimitrije me pozvao na piće. Prijala mi je ideja da malo razbistrim misli, pa sam pristala. Seli smo u baštu nekog kafića dok je Dimitrije pričao monotonim glasom i ravnodušnim izrazom lica. Pričao je o Svemiru, crnim rupama i ko zna još o čemu. Bio je uvrnuto zatvoren u svoj svet, a onaj džoint ga je još više omamio i uvukao u spiralu bizarnosti koja mu je inače bila svojstvena. Đavolski sam se dosađivala.
U jednom trenutku našem stolu prišao je čovek srednjih godina i seo na praznu stolicu. Uskoro se uključio u konverzaciju unoseći malo živosti. Ali kako je razgovor odmicao sve se više obraćao isključivo meni, a komentari su postali čudni i nepristojni. Pozvao me u obližnji klub na bilijar. Odbila sam. Nakon toga postao je krajnje neprijatan. Zaćutao je i bezobrazno piljio u mene. Iznenada je iz džepa pantalona izvukao nožić i počeo da čisti nokte, povremeno se zagledajući u mene ispod oka i piljeći do neizdrživosti. „Kakav ludak“, zgrozila sam se, „samo mi je još on nedostajao!“ Za to vreme Dimitrije je neprekidno pričao nepromenjenom intonacijom kao da se ništa čudno ne dešava. Mislim da je u tom trenutku protutnjao voz preko našeg stola on ne bi ni trepnuo. Bio je zaista neverovatan. Meni su klecala kolena. Pomislila sam kako sam mogla i da nestanem i to niko ne bi primetio, niko me ne bi tražio, u gradu više nije bilo nikoga s kim sam bila bliska. Hladnoća me spopadala od tih misli.
Jedva sam uspela da prekinem Dimitrija i ubedim ga da idemo kući. Čini mi se da sam do stana išla čitavu večnost. Neprekidno sam se osvrtala. Neznatno sam odahnula i opustila se kada sam zaključala vrata za sobom.
Ali tu nije bio kraj mojim mukama… Iza mene i Dimitrija ostale su neoprane šoljice od kafe u sobi na stolu. Bilo je sparno i sladunjav miris ispunio je prostoriju. To je privuklo bubašvabe. Kada sam zakoračila u dnevnu sobu i upalila svetlo ugledala sam jednu na zidu iznad kreveta u kom sam spavala. Do tada ih nikada pre nisam tu videla. Njihova teritorija bila je ograničena isključivo na trpezariju. Zgrabila sam papuču i polako joj se približila, ali ona je samo ovlaš mrdnula svojim antenama i šmugnula iza ormara koji se nalazio tik uz krevet. Potpuno očajna spustila sam se na stolicu. Tu sam provela ostatak noći. Razmišljala sam o Maxu. Gde je, šta radi? Razmišljala sam i o tome da li ću ga više ikada ponovo videti. Grlo mi se stezalo. Potražila sam maramice, ali ih nisam mogla pronaći. Rukavom sam brisala vlažne obraze…
*****
Neke partije jednostavno loše odigramo, mislila sam gledajući potreseno onu bubašvabu u inboxu. Činilo se kao da je sve već odavno zaboravljeno, zakopano, a odjednom se nenadano tako uznemiravajuće pojavilo. Kao da je Max još juče bio tu. Obuzela me želja toliko toga da mu napišem, ali sam se na vreme sabrala i odustala. Shvatila sam koliko bi to sada bilo glupo.
„Max, ostavio si me u otključanom stanu usred noći i nema te dvadeset godina. Strašno sam ljuta“, napisala sam. A zatim sam i to izbrisala. Oklevala sam par trenutaka, a onda obrisala i Maxovu poruku. Zatvorila sam inbox. Neke duhove treba ostaviti da počivaju u miru.
Grlo je opet počelo da mi se steže. Potražila sam maramice. Opet ih nije bilo. Nikad ih nisam mogla pronaći kada su mi bile najpotrebnije…
U potrazi za leptirom 