Danse Macabre

„Plašiš li se mraka?“

„Samo onog iz kog se ne nazire put ka svetlu.“

„A smrti?“

„Ko zna šta je život, a šta smrt?“

“ …Za žrtvu to su bili neočekivani čudni trenuci, negde između samrtnog užasa, u kom je već bila potonula, i nezamislive, krvave i konačne činjenice koja se krije iza reči–smrt. To je već premrloj Aski ostavljalo nešto malo vremena i tamo gde je mislila da ga više nema i ne može biti, ali tako malo da je to jedva ličilo na vreme. To joj je dalo i snage za pokret, ali to nije bio pokret odbrane, jer za njega nije bila sposobna. Poslednji pokret mogao je biti samo–igra.“

“ …I Aska je krenula u igru iznad škola i poznatih pravila, mimo svega što se uči i zna. Ko zna da li je svet ovaj, otkad postoji, video ono što je toga dana videla skromna i bezimena šuma iznad Strmih Livada.“

“ …Aska nije mislila ništa. Samo je iz svog malog tela, koje je bilo satkano od čistih sokova životne radosti, a osuđeno na neminovnu i neposrednu smrt, izvlačila neočekivanu snagu i neverovatnu veštinu i raznolikost pokreta. Znala je samo jedno: da živi i da će živeti dok igra, i što bolje igra. I igrala je. To nije više bila igra, nego čudo.“

“ …Sto života osećala je sad u sebi mala Aska, a sve njihove snage upotrebila je da produži jedan jedini, svoj život, koji je bila već pregorela. Mi i ne znamo koliko snage i kakve sve mogućnosti krije u sebi svako živo stvorenje. I ne slutimo šta sve umemo. Budemo i prođemo, a ne saznamo šta smo sve mogli biti i učiniti. To se otkriva samo u velikim i izuzetnim trenucima kao što su ovi u kojima Aska igra igru za svoj već izgubljeni život. Njeno telo se više nije zamaralo, a njena igra sama iz sebe stvarala nove snage za novu igru. I Aska je igrala. Izvodila je sve nove i nove figure, kakve ne poznaje škola nijednog učitelja baleta.“

I. Andrić, Aska i vuk

∗∗∗

Jednog popodneva, polovinom oktobra, na odeljenju endokrinologije dečije bolnice u Novom Sadu, sedela sam i tresla se od hladnoće. Ali ne od hladnoće koja je dolazila spolja, nego od hladnoće koja dolazi iz najdubljih slojeva prestravljenog bića, dok se moj život uzdrman potresom najjače magnitude, cepao na dva dela. Posle takvih potresa svi kalendari gube važnost, jer vreme se od tada računa samo na jedan način – pre i posle. I od tada, od tog trenutka, računajući prema jedinoj logičnoj i meni bliskoj jednačini, po kojoj život ne može biti ništa drugo do san o sreći, moj život je okončan.